Поглавље V - Рани Реформатори

Толико жестока борба се водила против Библије, да је било време када је постојало само неколико примерака Светог писма, али Бог није допустио да његова Реч буде потпуно уништена. Њене истине нису смеле заувек остати сакривене. Он је могао исто тако лако да ослободи Реч живота као што је могао да отвори тамничка врата и да скине преворнице да би ослободио своје слуге. У разним земљама Европе, Дух Божји је пробудио људе да траже истину као сакривено благо. Провиђење их је довело Светом писму и они су са живим интересовањем проучавали његове свете странице. Били су спремни да прихвате светлост, ма колико их то скупо стајало. Иако нису јасно видели све тачке истине, били су у стању да проникну у многе дуго сакривене истине. Као небески посланици, они су пошли да раскину ланце заблуда и празноверја и да позову оне који су тако дуго били заробљени, да устану и да бране своју слободу.ВБИХС 89.1

Осим код Валденжана, реч Божја била је вековима закључана, јер је постојала на језицима који су били познати само ученима. Али дошло је време да се Свето писмо преведе и преда народима разних земаља на њиховом матерњем језику. Свету је прошла поноћ. Часови таме су истицали и у многим земљама појавили су се предзнаци јутра које је свитало.ВБИХС 89.2

У четрнаестом веку у Енглеској се појавила „јутарња звезда реформације”. Џон Виклиф био је гласник реформације, не само за Енглеску, већ и за цело хришћанство. Он је био оснивач пуританаца, његово доба било је оаза у пустињи.ВБИХС 90.1

Виклиф је био слободоумно образован и страх Господњи био је за њега почетак мудрости. У школи је подједнако био запажен по својој дубокој побожности, као и по изванредним способностима и великој учености. Стекао је образовање из грађанског и црквеног права и трудио се да упозна сваку грану науке. У његовом каснијем раду, вредност његовог ранијег образовања, постала је очигледна. Док је вешто руковао духовним мачем, он је, такође, био упознат са школском праксом. Овај спој знања обезбедио му је опште поштовање. Његови следбеници су са задовољством увиђали да је њихов учитељ био најистакнутији међу мудрацима и докторима свога времена. Господ је поверио рад реформације ономе чије би интелектуалне способности прибавиле част Његовом делу. Ово је утишало глас презира и спречило непријатеље истине у покушају да науде угледу Његовог дела, подсмевајући се необразованости оних који га заступају.ВБИХС 90.2

Када је Виклиф савладао школска учења, он је почео да проучава Свето писмо. Као што је темељно проучавао школске предмете, исто тако темељно је проучавао и Свето писмо. До тада је осећао велику празнину коју није могла да попуни ни наука сколастичара ни наука цркве. У Светом писму нашао је оно што је раније узалуд тражио. Ту је видео план спасења и Христа као јединог посредника за човека. Видео је да је Рим заменио библијске стазе за људске традиције. Он је себе предао Христовој служби и одлучио да објави истине које је открио.ВБИХС 90.3

Почео је са великом опрезношћу, али како је све јасније увиђао заблуде папства, тако је све ревносније објашњавао учење вере. Његово познавање теологије, моћ његовог расуђивања, чистота његовог живота, његова несаломљива храброст и поштење осигурали су му опште поштовање и поверење. Био је способан и озбиљан учитељ и речит проповедник, а његов свакодневни живот представљао је истине које је проповедао. Оптужио је свештенство због одбацивања Светог писма и захтевао да се ауторитет Библије поново успостави у цркви. Многи у народу, су били незадовољни својом пређашњом вером, када су видели безакоње које влада у римској цркви, па су са нескривеном радошћу примили истине откривене у овим дискусијама. Али, папске вође су дрхтале од гнева када су виделе да овај реформатор има већи утицај од њих.ВБИХС 91.1

Виклиф је размишљао јасно и оштроумно је откривао заблуду. Неустрашиво је нападао многе злоупотребе одобрене од римских власти. Тако је навукао на себе мржњу папе и његових присталица. Неколико пута су покушали да га осуде и униште као јеретика, али Господ му је дао наклоност од стране кнезова, који су га штитили. Као краљевски капелан, устао је смело против плаћања пореза који је папа тражио од енглеског краља и изјавио да се папско присвајање ауторитета над световним владарима, противи не само разуму, него и откривењу. Неколико година касније одбранио је права енглеске круне од продирања римске силе. Народ и племство енглеске стали су уз њега, па му његови непријатељи нису могли ништа. Једном приликом, када је изведен пред бискупски суд, људи су окружили зграду у којој се синод састао и пробивши се унутра, стали су између њега и опасности.ВБИХС 91.2

Отприлике у то време, због борбе за превласт између двојице папа раздор је ушао у цркву. Обојица су се називали непогрешивим и захтевали послушност. Сваки од њих је позивао верне да му се придруже у рату против оног другог, подупирући своје захтеве страшним проклетствима против својих противника и обећавајући небеску награду својим помагачима. Овај догађај увелико је ослабио папску власт и спасио Виклифа од даљег прогонства.ВБИХС 92.1

Бог је сачувао свог слугу за важније послове. Виклиф је, попут свог учитеља, проповедао јеванђеље сиромашнима. Као професор теологије, представио је истину студентима које је подучавао и добио је титулу „доктор јеванђеља”. У својој парохији људима се обраћао као пријатељ и пастор.ВБИХС 92.2

Али, највеће дело његовог живота био је превод Светог писма на енглески језик. Ово је био први целокупни превод на енглеском који је до тада направљен. Пошто је штампарска вештина тада била још непозната, ови преписи могли су се умножавати само спорим и напорним радом. Ипак, то је учињено и народ Енглеске добио је Библију на свом језику. Тако је светлост Божје речи почела да шири своје сјајне зраке насупрот таме. Божја рука припремила је пут за велику реформацију.ВБИХС 92.3

Апел здравом људском разуму подигао их је из њихове пасивне покорности папским догмама. Виши слојеви који су у то време једини били писмени, примили су Свето писмо с наклоношћу. Виклиф је сада проповедао посебне доктрине протестантизма — спасење кроз веру у Христа и непогрешивост само Светог писма. Много свештеника придружило му се у ширењу Библије и проповедању јеванђеља. Толико је велики био учинак ових напора и Виклифових списа, да је скоро половина Енглеске примила нову веру. Царство таме је подрхтавало. Монаси - просјаци од којих је Енглеска врвела, са бесом и чуђењем су слушали његове јасне и снажне речи. Мржња Рима се још јаче разбуктала и Рим је поново сковао заверу да ућутка глас реформатора, али Господ је заштитио гласника истине. Напори његових непријатеља да зауставе његов рад и униште његов живот били су неуспешни. Виклиф је умро у шездесет првој години живота у миру, при самој служби код олтара.ВБИХС 93.1

Учења која је Виклиф износио наставила су да се шире још неко време, али ускоро, немилосрдна олуја прогонства сручила се на оне који су се усудили да прихвате Библију за свог вођу и мерило. Следило је мучеништво за мучеништвом. Браниоци истине, гоњени и мучени, свој крик патње могли су једино да упуте Господу над војскама. Прогоњени реформатори налазили су уточиште што су боље могли, међу нижим слојевима, проповедајући на скривеним местима и кријући се, чак по јамама и пећинама. Многи су скривали неустрашиве сведоке за истину у великим подземним просторијама и тврђавама лоларда.ВБИХС 93.2

Паписти нису успели да остваре своју намеру са Виклифом за време његовог живота, па њихова мржња није могла да се смири све док је његово тело мирно почивало у гробу. Више од четрдесет година после његове смрти они су ископали његове кости и јавно их спалили, а пепео бацили у оближњи поток. „Поток је”, каже један стари писац, „однео његов прах у Авон, Авон у Северн, Северн у залив, а овај у океан и тако је Виклифов пепео постао симбол његовог учења, које се раширило по целом свету”. Његови непријатељи нису разумели симболички смисао овог свог злонамерног дела.ВБИХС 94.1

Захваљујући Виклифовим списима, Јан Хус из Бохеме, одрекао се многих заблуда Рима и започео дело реформације. Попут Виклифа и Хус је био племенити хришћанин, образован и човек непоколебљиве оданости према истини. Његово позивање на Свето писмо и неустрашиво раскринкавање срамног и неморалног живота свештенства, пробудило је широко интересовање и хиљаде су радосно прихватале чистију веру. Ово је разљутило папу, црквене достојанственике, свештенике и редовнике и Хус је био позван да изађе пред сабор у Констанци да одговара на оптужбу којом је оптужен за јерес.ВБИХС 94.2

Сигурност спровођења била му је гарантована од немачког цара, а када је стигао у Констанцу, папа му је лично обећао да му неће бити учињена никаква неправда, али убрзо је био ухапшен по наредби папе и кардинала и бачен у једну грозну тамницу. Неки од племића и народа Бохеме упутили су оштар протест концилу против овог злочина. Сам краљ који није био вољан да прекрши сигурност спровођења, устао је против овог поступка према Хусу, али реформаторови непријатељи били су злоћудни и одлучни. Они су искористили предрасуде цара, његов страх и његову ревност за цркву. Навели су опширне доказе да се не мора одржати реч дата јеретику, и да га концил, будући да је виши од краља, може ослободити његовог обећања. Тако су они превладали.ВБИХС 95.1

После дугог саслушања у коме се чврсто држао истине, Хус је приморан да бира да ли ће да повуче своје доктрине, или да претрпи смрт. Он је изабрао мученичку судбину и видећи његове књиге спаљене и сам је спаљен на ломачи. У присуству достојанственика цркве и државе, Господњи слуга је изрекао један свечан и веран протест против покварености папске хијерархије. Његово смакнуће у срамотном гажењу најсвечанијег и јавног обећања о заштити, показало је читавом свету подмуклу окрутност Рима. У незнању су непријатељи истине потпомагали дело које су хтели да униште.ВБИХС 95.2

У мраку своје тамнице Јан Хус је предвидео победу праве вере. Враћајући се у својим сновима скромној парохији у којој је проповедао јеванђеље, видео је папу и његове бискупе како бришу слике Христа које је он насликао на зидовима капеле. Овај га је призор врло узнемирио, али следећег дана био је испуњен радошћу када је угледао много уметника марљиво запослених додавањем ликова у још већем броју и јаснијих боја. Када је њихов посао био довршен, сликари су узвикнули великом мноштву којим су били окружени: „Сада нека дођу папа и бискупи! Никада их више неће избрисати!” Реформатор је рекао када је говорио о свом сну: „Сигуран сам да Христов лик никада неће бити избрисан. Они су желели да Га униште, али много бољи проповедници од мене насликаће га у свим срцима”.ВБИХС 96.1

Убрзо после Хусове смрти, његов верни пријатељ Јероним, човек исте ревне побожности и још већег образовања је, такође, осуђен на смрт. Тако су умирали Божји верни носиоци светлости, али светлост истине коју су они проповедали - светлост њиховог јуначког примера - није могла бити угашена. Као што људи нису могли да врате сунце натраг на његовој путањи, тако нису могли да спрече свитање оног дана који је већ тада почео да освиће свету.ВБИХС 96.2

Упркос свирепом прогонству; миран, побожан, искрен, стрпљив протест против преовладавања верске покварености, износио се и после Виклифове смрти. Као верници у данима апостола, многи су радо жртвовали своја световна имања за Христа. Они којима је било дозвољено да живе у својим кућама, радо су примили своју браћу који су били прогнани из дома и најближих. Када су и они били прогнани, прихватили су судбину прогнаника и радовали се што им је допуштено да трпе због истине.ВБИХС 97.1

Велики су били напори да се ојача и прошири сила папства, али док су папе још увек тврдиле да су Христови представници, њихов живот је толико био покварен да се народ гнушао. Уз помоћ изума штампе, Свето писмо је било у још већем оптицају и многи су увиђали да Божја реч не подржава папска учења.ВБИХС 97.2

Када је један сведок био присиљен да испусти бакљу истине, други ју је узимао из његове руке и са неустрашивом храброшћу држао је уздигнуто. Отпочела је борба чији је резултат требало да ослободи не само појединце и цркве, него и народе. Преко понора стотине година, човек је пружио руке да дохвати руке Лоларда из Виклифових дана. Под Лутером је отпочела реформација у Немачкој, Калвин је проповедао јеванђеље у Француској, Цвингли у Швајцарској. Свет је био пробуђен из дугогодишњег сна, док су од земље до земље одјекивале чаробне речи: „религиозна слобода”.ВБИХС 97.3