21—Bogataš I Ubogi Lazar

Ovo se poglavlje zasniva na Jevanđelju po Luki 16, 19 catdog 31.

U paraboli o bogatašu i siromašnom Lazaru Hristos pokazuje da ljudi u ovom životu odlučuju o svojoj večnoj sudbini. U toku kušanja i proveravanja u ovom kratkom ovozemaljskom životu, milost Božja je ponuđena svakoj duši. Međutim, ako ljudi ovako pruženu prilikuk propuste u zadovoljavanju svojih ličnih prohteva i želja onda se sami odvajaju od večnog života. I nikakvo naknadno vreme milosti (posle smrti) neće im biti dano. Svojim ličnim izborom oni su stvorili nepremostiv jaz između sebe i Boga.PVU 178.1

Ova parabola jasno ističe suprotnost između bogataša koji se uopšte ne uzda u Boga, i siromaha koji sve svoje nade polaže jedino u Njega. Hristos ovde pokazuje da će doći vreme kad će se položaj onih dveju klasa potpuno izmeniti. Oni koji se i pored svog siromaštva na ovom svetu, potpuno oslanjaju na Boga i strpljivo podnose patnje i stradanja ovoga života, biće jednog dana daleko uzvišeniji i srećniji od onih koji sada zauzimaju najviše položaje sveta, ali koji svoj život nisu posvetili Bogu.PVU 178.2

“Čovjek neki pak bješe bogat”, rekao je Hristos, “koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i življaše svaki dan gospodski i veseljaše se. A bijaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovijem vratima gnojav, i željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga”PVU 178.3

Ovaj bogataš ne pripada kategoriji nepravednika prikazanih nepravednim sudijom, koji je otvoreno izjavio da se Boga ne boji i ljudi ne stidi. Ovaj se osećao sinom Avramovim i samouvereno polagao pravo na to. On nije zlostavljao ovog prosjaka niti je zahtevao od njega da ode zato što bi mu bio odvratan njegov izgled. Bogataš nije imao ništa protiv da ovaj siroti čovek, koji je svojim izgledom tako odvratno delovao, ostane i dalje pred njegovim vratima, ako mu čini neku utehu samo to što će ga on u prolazu pogledati. Ali u svojoj sebičnosti, on je ostao potpuno ravnodušan prema potrebama svog nesrećnog i napaćenog brata.PVU 179.1

U to vreme nije bilo bolnica ni bilo kakvog prihvatilišta gde bi se ovakvim bolesnicima mogla ukazati nega. Patnici i beskućnici bili su prepušteni brizi onih kojima je Bog poverio dobra da bi ovakvima mogli pružiti dužnu pomoć i ljudsko saosećanje. Upravo takav je bio slučaj sa prosjakom i bogatašem pomenutim u ovoj paraboli. Lazaru je bila zaista neophodna pomoć jer nije imao ni prijatelja, ni doma, ni novca, ni zalogaja hleba. Bogati plemenitaš ga je prepuštao da tako dan za danom skapava od gladi i bede, dok je on sam imao i uživao sve što mu je duša mogla da zaželi. I taj bogataš, koji je vrlo lako mogao da ublaži patnje svoga bližnjega, živeo je samo za sebe, kao što to mnogi i danas čine.PVU 179.2

I danas u svetu, a često i u našoj neposrednoj blizini, ima gladnih, neodevenih i onih koji nemaju svog domaćeg ognjišta. Ako zanemarimo svoju dužnost da svojim sredstvima ublažimo patnje i potrebe ovakvih, mi tovarimo na sebe breme krivice s kojim ćemo se jednog dana strašno suočiti.PVU 179.3

Svako lakomstvo u Reči Božjoj je osuđeno kao idolopoklonstvo. Svako samoljublje i svaki sebični postupak u Božjim očima predstavlja prekršaj.PVU 179.4

Bog je ovog bogataša učinio pristavom svojih dobara i njegova je dužnost bila da se brine upravo za ovakve kao što je bio ovaj prosjak. Gospodnja izričita zapovest glasi: “Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje” (V Mojs. 19, 18). Ovaj bogataš je bio Jevrejin i njemu su bile dobro poznate ove Božje zapovesti. Međutim, on je potpuno zaboravio da je odgovoran za korišćenje i upotrebu sredstava i mogućnosti poverenih njegovoj brizi. Gospod ga je obilno blagoslovio, ali on je ove darove upotrebio na sebičan način catdog uzdižući sebe a ne svoga Tvorca. U srazmeri sa primljenim obiljem bila je i njegova obaveza da primljene darove upotrebi za uzdizanje čovečanstva. To je u ostalom bila i izričita Božja zapovest, ali bogataš nije ni pomišljao na svoje obaveze prema Bogu. On je pozajmljivao novac i na pozajmljeno uzimao kamate; ali nikakav interes nije vraćao na sve ono što je Bog njemu pozajmio. Imao je znanje i darove, ali ih nije učinio korisnim. Zaboravljajući svoju odgovornost prema Bogu, sve svoje snage je posvetio zadovoljavanju samoga sebe. Sve čime je bio okružen, odavanje zadovoljstvima, pohvale i laskanja od strane prijatelja, sve je to služilo njegovom sebičnom uživanju. Obuzet toliko društvom svojih prijatelja, potpuno je izgubio osećanje svoje odgovornosti da sarađuje sa Bogom u širenju Njegovog svima namenjenog milosrđa. Bila mu je pružena prava prilika da Reč Božju shvati i pravilno primeni njeno učenje; ali društvo željno uživanja koje je sam izabrao, okupilo ga je do te mere da je potpuno zaboravio na večnog Boga.PVU 179.5

Došlo je međutim, vreme kada su se životni uslovi obojice ljudi, istaknutih u ovoj paraboli, potpuno izmenili. Siromah je na ovom svetu patio iz dana u dan, ali je svoju patnju strpljivo i mirno podnosio. Došlo je vreme da umre, i sahranili su ga. Niko nije za njim zažalio. Ali strpljivošću u svojim patnjama on je, prema Hristovom svedočanstvu, izdržao probu svoje vere; i posle smrti catdog u paraboli je prikazano tako catdog kao da su ga anđeli odneli u naručje Avramovo.PVU 180.1

Lazar predstavlja one Hristove vernike koji ovde pate u siromaštvu i oskudici. Kad o dolasku Hristovom odjekne truba Božja (I Sol. 4, 16), i kad svi koji čuvši glas Hristov, ustanu tada iz svojih grobova, primiće i oni svoju nagradu; jer njihova vera u Boga nije bila samo teorija, nego stvarnost.PVU 180.2

“A umrije i bogati i zakopaše ga. I u paklu kad bješe u mukama podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avrama , i Lazara u naručju njegovu. I povikavši reče: “Oče Avrame! Smiluj se na me i pošalji mi Lazara, neka umoči u vodu vrh od prsta svojega, i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu”PVU 181.1

U ovoj paraboli Isus susreće ljude na njihovom sopstvenom tlu. Mnogi od prisutnih koji su slušali ovo Hristovo izlaganje držali su se učenja o takozvanom zagrobnom životu, catdog o svesnom stanju umrlih i u periodu između smrti i vaskrsenja. Spasitelj je poznavao njihova shvatanja pa je svoju parabolu oblikovao tako da bi im, posredstvom ovakvom raspleta kakav su oni unapred očekivali, utisnuo u misli značajne istine. Na ovaj način On je pred svoje slušaoce stavio ogledalo u kome su mogli da vide sebe i svoj pravi odnos prema Bogu. Iskoristio je shvatanje koje je preovladavalo kod prisutnih da bi istakao misao koju je naročio želeo da predoči svima; catdog da nijednog čoveka ne treba vrednovati po onome što on ima; jer mu je sve to u stvari pozajmljeno od Boga. Zloupotrebom ovih darova najveći bogataš ili pak genije u intelektualnom pogledu spušta se niže od najsiromašnijih i najnapaćenijih ljudi koji ljube Boga i uzdaju se u Njega.PVU 181.2

Hristos je želeo da objasni svojim slušaocima da je ljudima spas svoje duše nemoguće osigurati posle smrti. “Sinko”, kaže navodno Avram u ovoj paraboli, “opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, i Lazar opet zla, a sad se on tješi, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među nama i vama velika propast (ponor) da oni, koji bi htjeli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama, da prelaze” Na ovaj način je Hristos pokazao koliko je beznadno i besmisleno očekivati neko naknadno vreme milosti i probe. Ovaj život predstavlja jedino vreme dano ljudima da bi se pripremili za večnost.PVU 181.3

Ali bogataša nije napuštala nada da je on ipak dete Avramovo; u paraboli on je prikazan kako i u svojoj paklenoj muci upravo njega priziva u pomoć. “Oče Avrame,” preklinje on, “smiluj mi se” On svoju molbu ne upućuje Bogu nego Avramu; što znači da je Avrama stavljao iznad Boga i da je i nadu na spasenje zasnivao samo na svom prirodnom srodstvu sa Avramom. Razbojnik raspet na krstu je svoju molitvu uputio Hristu. “Opomeni me se Gospode! kad dođeš u carstvo svoje”, zavapio je on i odmah dobio odgovor: “Zaista, zaista ti kažem danas (danas dok visim u mukama i poniženju na krstu kažem ti) bićeš sa mnom u raju” (Luka 23, 24. 43). Međutim, ovaj bogataš je svoju molbu uputio Avramu i zato i nije mogla biti uslišena. Hristos je jedini koji je “uzvišen za poglavara i za Spasa, da da Izrailju pokajanje i oproštenje grijeha” (Djela 5, 31). “Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojijem bi se mogli spasti” (Djela 4, 12).PVU 181.4

Bogataš je proveo ceo svoj životni vek u sebičnom ugađanju sebi, i prekasno je uvideo da se nije pripremio za večnost. Shvativši sopstevnu ludost, pomislio je na svoju braću koja će nastaviti da žive u sebičnom zadovoljavanju svojih želja, kao i on što je nekada živeo. Zato je u svojoj navodnoj molbi upućenoj Avramu nastavio: “Molim te dakle, oče, da pošalješ (Lazara) kući oca mojega, jer imam pet braće, neka im posvjedoči da ne bi i oni došli na ovo mjesto mučenja” Ali, “reče mu Avram: oni imaju Mojsija i proroke, neka njih slušaju. A on reče: ne, oče Avrame! Nego ako im ko dođe iz mrtvih pokajaće se. A Avram mu reče: Ako ne slušaju Mojsija i proroka, da ko i iz mrtvijeh ustane neće vjerovati”PVU 182.1

Na molbu bogataša da se njegovoj braći pošaju naknadni dokazi jasno mu je rečeno da se oni ne bi dali ubediti čak ni takvim dokazima kakve je on zahtevao. Svojim zahtevima on je na indirektan način dobacio prekor samom Bogu. To je zvučalo isto tako kao da Mu je otvoreno prebacio: “Da si me više i temeljitije opominjao, ja danas ne bi bio ovde” U paraboli je prikazano kao da Avram u svom odgovoru na bogataševu molbu kaže: “Tvoja braća su dovoljno opominjana. Njima je data svetlost, ali oni ne žele da je vide, istina im je jasno izložena, ali oni neće da čuju”PVU 182.2

“Ako ne slušaju Mojsija i proroka da ko i iz mrtvijeh ustane neće mu vjerovati” Ove reči su se obistinile u istoriji jevrejskog naroda. Hristovo poslednje čudo, kojim kao da je krunisao sva predhodno učinjena čudesa, bilo je vaskrsenje Lazara iz Britanije, koji je već četiri dana bio u grobu. Jevrejima je na ovaj način pružen najnepobitniji dokaz o Spasiteljevom božanstvu, ali oni su i taj dokaz odbacili.PVU 182.3

Lazar je ustao iz mrtvih i pružio im svoje lično svedočanstvo o sili Hristovoj, ali su oni otvrdnuli svojim srcem za svaki dokaz, i pomišljali su da čak i Lazara ubiju kao takvog svedoka. (Jovan 12, 9 catdog 11).PVU 183.1

Zakon i proroci su Bogom određena sredstva za spasenje ljudi. Hristos je rekao: “Pregledajte pisma i verujte dokazima proroka.” I pošto nisu poslušali glas Božji izražen u Svetim spisima Njegove Reči, nisu poslušali ni svedočanstvo svedoka podignutog iz mrtvih.PVU 183.2

Oni koji slušaju Mojsija i proroke neće tražiti dokaze jače od onih koje im je Bog u svojoj Reči dao. Međutim, kad ljudi dođu dotle da odbace i ne cene najdragocenije prilike koje im se pružaju, on ne bi poslušali čak ni onda kada bi neko iz mrtvih došao da im donese poruku. Oni ne bi bili osvedočeni čak ni takvim dokazom. Odbacivanje zakona i proroka učini ljudsko srce tako tvrdim da do njega ne može više da prodre nikakva svetlost.PVU 183.3

Razgovor između Avrama i čoveka koji je za vreme života bio tako bogat ima prenosno značenje. Pouka koja proističe iz ovog razgovora svodi se na zaključak da je svakom čoveku dano dovoljno svetlosti da bi mogao da shvati i izvrši svaku dužnost koja se od njega traži. Odgovornosti svakog pojedinca srazmerne su njegovim mogućnostima i pruženim preimućstvima. Svakom pojedincu Bog u svojoj milosti daje dovoljno svetlosti i mogućnosti da izvrši zadatak koji mu je poveren. Ako čovek propusti da izvrši dužnost koju može da uoči i pri slabijoj svetlosti, jača svetlost će samo otkriti njegovo neverstvo i nemarnost da iskoristi primljene blagoslove. “Koji je vjeran u malom i u mnogom je vjeran; a ko je nevjeran u malom i u mnogom je nevjeran” (Luka 16, 10). Oni koji odbijaju da prihvate svetlost i pouke date u spisima Mojsija i proroka i traže ispoljavanje nekih natprirodnih čuda, ne bi bili osvedočeni čak ni onda kad bi im se ta želja ispunila.PVU 183.4

Parabola o bogatašu i siromašnom Lazaru pokazuje kako se na ljude koje oni predstavljaju gleda u svetu nevidljivom za oči smrtnika. Nije greh biti bogat ako bogatstvo nije stečeno nepravdnom. Ovaj bogataš nije okrivljen zbog toga što je bio bogat; ali osuda je pala na njega zato što je sredstva koja su mu bila poverena upotrebio sebično catdog u zadovoljavanju samo ličnih potreba i prohteva.PVU 183.5

On bi učinio daleko bolje da je svoj novac, upotrebljavajući ga na blagoslov i dobro drugih, položio pored Božjeg prestola. Čoveka koji se u ovom životu posvetio sticanju neprolaznog blaga smrt ne čini ništa siromašnijim. Ali čovek koji ovde zgrće samo za sebe ne može ništa da ponese u nebo. On se samo pokazuje kao neverni pristav. On je “primio dobra dobra svoja u životu ovozemaljskom”, ali je zaboravio na svoje obaveze prema Bogu. Propustio je priliku da sebi osigura nebesko blago.PVU 184.1

Bogataš koji je za života imao toliko prednosti, prikazuje nam se kao čovek koji je bio dužan da primljene darove i sposobnosti razvije, tako da njegova dela, donosi mu uvećana duhovna preimućstva, dopru i s one strane groba. Cilj iskupljenja nije samo brisanje i uništenje greha, nego i da se ljudima vrate oni duhovni darovi koje su izgubili pod razornim uticajem greha. Novac se ne može poneti u budući život; on tamo nije potreban; ali dobra dela učinjena da se duše pridobiju za Hrista, ponećemo u nebeske dvorove. Oni koji Božje darove sebično koriste samo za sebe, ostavljajući svoje bližnje u oskudici i bedi, i ne čineći ništa da bi unapredili delo Božje na zemlji, obeščašćuju svoga Tvorca. Pored njihovih imena u nebeskim knjigama stoji zapisano: Zakidali Boga.PVU 184.2

Bogataš je imao sve što se može kupiti za novac, ali nije imao ono blago kojim bi svoje račune mogao da opravda pred Bogom. Živeo je tako kao da sve što poseduje pripada izričito njemu.PVU 184.3

Zanemario je potpuno poziv Božji, i opravdane zahteve napaćenih siromaha. Ali je na kraju došao poziv koji nije mogao da zanemari silom čiji autoritet nije mogao da osporava niti da se usprotivi naređeno mu je da se oprosti zauvek od dobara kojima nije više pristav. Nekadašnji bogataš našao se na ovaj način u najbeznadnijem siromaštvu. Haljinama Hristove pravde, izatkanim na nebeskom razboju, on se nikada nije zaodenuo. On, koji se nekada oblačio u najbogatiji skerlet i najfiniju svilu, stoji sada u svoj svojoj golotinji i bedi. Vreme milosti i kušanja za njega je završeno. On svetu ništa nije dao, i zato ništa sa sobom nije mogao ni poneti.PVU 184.4

Hristos je podigao zavesu i ovu sliku predočio sveštenicima, poglavarima, književnicima i farisejima. Pogledajte ovo, vi koji zgrćete sebi blago ovoga sveta, ali se ne bogatite u Boga. Zar nećete razmisliti o ovom prizoru? To što ljudi najviše cene, odvratno je u Božjim očima. “Jer kakva je korist čovjeku”, kaže Hristos, “ako zadobije sav svijet a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju? (Marko 8, 36. 37).PVU 185.1

Primena na jevrejsku nacijuPVU 185.2

Kad je Isus ispričao parabolu o bogatašu i siromašnom Lazaru, mnogi od jevrejskog naroda nalazili su se u bednom stanju pomenutog bogataša, sebično upotrebljavajući Božja dobra na lična zadovoljstva i pripremajući se za presudu: “Izmjeren si na mjerila i našao si se lak” (Dan. 5, 27).PVU 185.3

Bogataš je bio počastvovan svim i ovozemaljskim i duhovnim blagodatima, ali on je odbio da bude saradnik Božji u pravilnoj upotrebi i primeni ovih blagoslova. Tako je bilo i sa jevrejskim narodom. Bog je Jevreje učinio čuvarima svojih svetih istina. On ih je naimenovao pristavima ili poverenicima svoje milosti. Dao im je sva i duhovna i ovozemaljska preimućstva i pozvao ih je da te blagoslove prenesu i na druge. Naročita uputstva dobili su u pogledu postupanja sa bolesnima, sa strancima koji se nađu među vratima njihovim i sa siromašnima. Svoje prihode sa njiva ili voćnjaka nisu smeli sebično da prigrabe samo za sebe, nego su uvek morali da misle i na ugrožene i da s njima dele ove blagoslove. Bog je obećao da će ih i blagosiljati prema njihovim delima ljubavi i milosrđa. Ali slično ovom bogatašu oni nisu pružili ruku pomoći da bi ublažili potrebe napaćenog čovečanstva ni u ovozemaljskom ni u duhovnom pogledu. Puni oholosti, smatrali su se izabranim i naročito povlašćenim narodom Božjim; a u stvari nisu ni služili Bogu niti su Mu odavali dužno poštovanje.PVU 185.4

Oslanjali su se samo na činjenicu da su deca Avramova. “Mi smo sjeme Avramovo” (Jovan 8, 33), govorili su oholo. Ali kad je nastupila kriza pokazalo se jasno da su se oni odvojili od Boga i da se uzdaju još jedino u Avrama kao da je on sam Bog.PVU 185.5

Hristos je svim srcem nastojao da rasvetli pomračeni um jevrejskog naroda. On im je rekao: “Kad biste vi bili djeca Avramova, činili biste djela Avramova. A sad gledate mene da ubijete, čovjeka koji vam istinu kazah, koju čuh od Boga. Tako Avram nije činio” (Jovan 8, 39. 40).PVU 186.1

Hristos nije priznavao da samo poreklo ljudima daje neke vrline. On je učio da duhovna povezanost zamenuje i potiskuje svaku prirodnu vezu. Jevreji su tvrdili da su potomci Avramovi; ali pošto su propustili da čine dela Avramova dokazali su da u stvari i nisu prava njegova deca. Samo oni koji su se u duhovnom smislu pokazali srodni sa Avramom, pokoravajući se glasu Božjem kao što je to on sam činio, mogu se smatrati pravim njegovim potomcima. Siromašnog Lazara koji je na svetu pripadao klasi prezrenih i odbačenih od ljudi, Hristos je priznao kao onoga koji je s Avramom povezan najprisnijim srodstvom.PVU 186.2

Bogataš, iako okružen najraskošnijim izobiljem u ovom životu, bio je tolika neznalica da je Avrama postavio na mesto koje pripada samo Bogu. Da je on više cenio pružena preimućstva i da je dozvolio Duhu Svetom da oblikuje njegov um i srce, sasvim bi drugačiji bio njegov položaj. Tako je bilo i sa nacijom koju on u ovoj paraboli predstavlja. Da su Jevreji odgovorili Božjim očekivanjima njihova budućnost bi bila sasvim drugačija. Oni bi ispoljili istinsko duhovno razlikovanje od ostalih. Oni bi raspolagali duhovnim obiljem koje bi Bog umnožavao do te mere da bi ono postalo dovoljno da predstavlja svetlost i blagoslov za ceo svet. Ali oni su se toliko udaljili od onoga što im je bilo Bogom namenjeno da im je ceo život postao izopačen. Darove koji su im kao Božjim pristavima bili povereni oni nisu upotrebili u skladu sa istinom i pravdom. Oni uopšte nisu računali na večnost, a posledica njihovog neverstva bila je propast cele nacije.PVU 186.3

Hristos je znao da će razorenje Jerusalima podsetiti Jevreje na ovu Njegovu opomenu. I to se obistinilo. Kad se na Jerusalim sručila ova strašna nesreća, kad su umirali od gladi i svih stradanja koja su ih snašla, oni su se setili ovih Hristovih reči, i razumeli su parabolu. Sve ove patnje i stradanja oni su sami prouzrokovali zanemarivši da Bogom danom svetlošću i znanjem obasjaju svet.PVU 186.4