27—”Ko Je Bližnji Moj?”

Ovo poglavlje se zasniva na Jevanđelju po Luki 10, 25 catdog 37.

Među Jevrejima je pitanje: “Ko je bližnji moj?” bilo povod beskrajnim raspravama. U pogledu neznabožaca i Samrjana nije bilo nikakve dileme. Oni su za Jevreje uvek bili i ostali tuđini i neprijatelji. Ali kako utvrditi granicu razlikovanja među pripadnicima sopstvenog naroda, podeljenog na razne društvene klase? Koga bi sveštenik, rabin ili starešina trebalo da smatraju za bližnjega? Oni su praktično čitav život provodili u nizu beskrajnih ceremonija da bi se prikazali čistima. Zato su smatrali i učili da bi svaki dodir sa neukim i lakomislenim mnoštvom za njih predstavljao takvu ljagu koja se ničim ne bi mogla odstraniti. Zar bi oni onda “nečiste” mogli smatrati svojim bližnjim?PVU 272.1

Na ovo pitanje Hristos je odgovorio parabolom o milostivom Samarjaninu. On je tu pokazao da svojim bližnjima ne treba da smatramo samo one koji pripadaju istoj Zajednici ili veri kojoj i mi pripadamo. Pojam bližnjega nezavisan je od rasne pripadnosti, boje kože ili pak društvene klase.PVU 272.2

Svaki čovek kojem zatreba naša pomoć, naš je bližnji. Naš bližnji je svaka duša koja je ranjena, ili pak ugrožena od sotone. Naš bližnji je svaka duša koja o stvaranju i po iskupljenju predstavlja vlasništvo Božje.PVU 272.3

Parabolu o milostivom Samarjaninu izazvalo je pitanje koje je jedan pravnik postavio Hristu. Dok je Spasitelj poučavao, “ustade jedan zakonik i kušajući Ga reče: Učitelju! šta ću činiti da dobijem život vječni?” Fariseji su nagovorili ovog zakonika da postavi takvo pitanje, nadajući se da će se Hristos sopstvenim rečima uhvatiti u postavljenu zamku, i željno su očekivali Njegov odgovor. Ali Spasitelj se nije upuštao ni u kakvu raspru, nego je onoga koji je pitanje postavio naveo da sam odgovori. “Šta je napisano u zakonu? Kako čitaš?” zapitao je Hristos. Jevreji su Hrista uvek optuživali da olako uzima zakon dat na Sinaju; međutim, On je pitanje spasenja nedvosmisleno uslovio držanjem Božjeg zakona.PVU 273.1

Zakonik je odgovorio: “Ljubi Gospoda Boga svojega, svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom i svom misli svojom; i bližnjega svojega kao samoga sebe”PVU 273.2

“Pravo si odgovorio” catdog rekao je Hristos, catdog “čini to i imaćeš život vječni”PVU 273.3

Zakonik nije bio zadovoljan stavom i delima fariseja. On je Svete spise proučavao u želji da shvati njihovo pravo značenje. Bio je životno zainteresovan za to i zato je iskreno upitao: “Šta ću činiti?” U svome odgovoru, što se tiče zahteva samog zakona, on je zaobišao masu ceremonijalnih i obrednih propisa, jer im nije pridavao nikakvu važnost. Međutim, istakao je dva velika načela o kojima visi sav zakon i proroci. Spasiteljeva pohvala i odobravanje ovog odgovora stavila Ga je u povoljan položaj u odnosu na rabine. Nisu mogli da Ga osude zbog sankcionisanja onoga što je istakao jedan pravni tumač zakona.PVU 273.4

“Pravo si odgovorio; to čini i bićeš živ”, catdog rekao je Hristos. U svom učenju Hristos je isticao zakon kao božansku celinu, pokazujući da nije moguće jedan njegov propis držati a drugi kršiti; jer se isto načelo provlači kroz sve. Čovekova sudbina biće dakle određena prema njegovom pokoravanju celokupnom zakonu.PVU 273.5

Hristos je znao da se niko ne može u potpunosti pokoravati zakonu samo svojom snagom. Zato je želeo da zakonika navede na što opsežnije i tačnije istraživanje, kako bi došao do istine. Zakon je mogućno držati samo prihvatanjem Hristove milosti i zahvaljujući Njegovim zaslugama. Verovanje da će mu greh zaista biti oprošten osposobljuje paloga čoveka da ljubi Boga svim srcem svojim, a bližnjega svojega kao samoga sebe.PVU 273.6

Zakonik je bio svestan da u stvari nije držao ni prve četiri ni ostalih šest zapovesti. On je bio potpuno osvedočen Hristovim sveispitivačkim rečima, ali umesto da svoj greh prizna pokušao je da ga opravda. Umesto da iskreno prizna istinu u koju se i sam osvedočio, on je nastojao da dokaže kako je teško ispuniti propise zakona. Nadao se da će na taj način izbeći osudu i ubeđivanje od strane Hristove, a i opravdati se u očima naroda. Međutim, Spasiteljeve reči su pokazale da je njegovo pitanje bilo suvišno, pošto je sam bio u stanju da na isto odgovori. Ipak je postavio još jedno pitanje: “Ko je bližnji moj?”PVU 274.1

Hristos je ponovo odbio da se upušta u bilo kakvu raspru; i umesto direktnog odgovora ispričao je jedan nesrećni slučaj koji je još uvek bio svež u sećanju njegovih slušalaca. “Jedan čovjek”PVU 274.2

kazao je Hristos catdog “silažaše iz Jerusalima u Jerihon, pa ga uhvatiše hajduci koji ga svukoše i izraniše, pa otidoše, ostavivši ga pola mrtva.”PVU 274.3

Putujući iz Jerusalima za Jerihon ovaj putnik je morao proći kroz jedan deo judejske pustinje.PVU 274.4

Put je vodio kroz jedu divlju i stenovitu klisuru, koja je bila stecište razbojnika i često predstavljala pravo poprište nasilja. Tu je pomenuti putnik bio napadnut, opljačkan do gole kože i ostavljen pored puta polumrtav. Dok je on tako ležao, putem je pored njega prošao jedan sveštenik. On je ugledao čoveka kako se sav izubijan i u ranama valja u sopstvenoj krvi, ali ga je ostavio ne ukazavšI mu nikakvu pomoć. Jednostavno, “vidjevši ga prođe”. Ne zadugo, posle toga, istim putem naišao je i jedan levit. Radoznao da vidi šta se to dogodilo, zaustavio se i bacio pogled na stradalnika. Bio je potpuno osvedočen šta bi trebalo da učini, ali je to bila neprijatna i nezahvalna dužnost. “Kamo sreće”, pomislio je u sebi, “da nisam naišao ovuda i da nisam morao da vidim ovog izranjavljenog čoveka” Uspeo je da ubedi sebe da se čitav slučaj njega ipak ne tiče, te i on samo “vidjevši prođe.”PVU 274.5

Međutim, jedan Samarjanin, prolazeći istim putem, ugledao je stradalnika i učinio za njega ono što su drugi propustili da učine. Učinio je delo dobrote i milosrđa, pomogao je ranjenom i iznemoglom čoveku. “I vidjevši ga sažali mu se; i pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse dovede u gostionicu, i ustade oko njega. I sjutradan polazeći izvadi dva groša te dade krčmaru, i reče mu: gledaj ga, i što više potrošiš ja ću ti platiti kad se vratim.” I sveštenik i levit tvrdili su za sebe da su veoma pobožni ljudi, ali Samarjanin je pokazao da je zaista bio obraćen. Ni za njega, isto tako kao ni sveštenika i levita, ova dužnost nije bila nimalo prijatna; ali on je i srcem i delima pokazao da je bio u skladu sa Bogom.PVU 275.1

Iznoseći ovu pouku, Hristos je načela zakona istakao na neposredan i veoma upečatljiv način, pokazujući svojim slušaocima da su zanemarili praktičnu primenu tih načela. Njegove reči su bile toliko jasne i određene da slušaoci zaista nisu imali priliku ni za kakvu primedbu. Zakonik u datoj pouci nije našao ništa što bi zaslužilo kritiku, i njegovih predrasuda u pogledu Hrista nestalo je. Ali svoj nacionalni prezir i netrpeljivost prema Samarjanima još nije bio savladao dovoljno da bi, odajući priznanje za ovo zaista plemenito delo, mogao izgovoriti pohvalno i samu reč “Samarjanin”. I kad ga je Hristos zapitao: “Šta misliš dakle, koji je od one trojice bio bližnji onome što su ga bili uhvatili hajduci?” Odgovorio je: “Onaj koji se smilovao na njega.”PVU 275.2

“A Isus mu reče: Idi i ti čini tako.” Pokaži isto tako ljubav, nežnost i dobrotu prema onima koji su u nevolji i nekoj potrebi. I time ćeš pružiti dokaz da držiš zakon u potpunosti.PVU 275.3

Velika razlika između Jevreja i Samarjana sastojala se u samom ispovedanju vere, naime u pitanju šta predstavlja istinsko poštovanje Boga. Fariseji o Samarjanima nisu mogli da izgovore nijednu lepu reč, već su ih obasipali najogorčenijim kletvama. Međusobna odvratnost između Jevreja i Samarjana bila je tako velika da se žena Samarjanka zaprepastila kad je Hristos zatražio od nje gutljaj vode. “Kako ti” catdog rekla je ona catdog “Jevrejin budući, možeš iskati od mene žene Samarjanke da piješ? Jer se” catdog dodaje Jevanđelista catdog “Jevreji ne mešaju sa Samarjanima” (Jovan 4, 9). I kad je Jevreje ubilačka mržnja prema Hristu ispunila do te mere da su u samom hramu podigli kamenje na Njega, nisu mogli naći teže reči da izraze svoju mržnju nego: “Ne govorimo li mi pravo da si ti Samarjanin, i da je đavo u tebi” (Jovan 8, 48). Pa ipak su i sveštenik i levit, zanemarivši zadatak koji je Gospod upravo njima poverio prepustili omrznutom i prezrenom Samarjaninu da ukaže ljudsku pomoć i pažnju jednom njihovom sunarodniku.PVU 275.4

Ovaj Samarjanin je ispunio zapovest: “Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”, pokazujući na taj način da je bio pravedniji od onih koji su ga prezirali i osuđivali kao tuđina. Rizikujući sopstveni život, postupio je s ranjenikom kao sa rođenim bratom. Taj Samarjanin predstavlja Hrista. Spasitelj je prema nama ispoljio ljubav koja se ne može uporediti s ljubavlju nijednog čoveka. Kada smo bili izranjavljeni i na samrti, on se smilovao na nas. On nije prošao pored nas, ostavivši nas beznadežne i bespomoćne da propadnemo. On nije ostao u svom svetom nebeskom domu gde su Mu pažnju i ljubav ukazivale sve vojske anđela. Videvši veliku nevolju u kojoj smo se našli, On se zauzeo za nas. On je svoje lične interese poistovetio sa interesima roda ljudskog. On je umro da bi spasao svoje neprijatelje. Molio se za one koji su Ga raspinjali na krst i ubijali. Ukazujući na sopstveni primer, On s pravom kaže svojim sledbenicima: “Ovo vam zapovijedam da imate ljubav među sobom” “Da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas ljubih, tako da se i vi ljubite među sobom” (Jovan 15, 17; 13, 34).PVU 276.1

Sveštenik i levit su imali da služe u hramu i da učestvuju u bogosluženju koje je odredio sam Bog. Učestvovanje u službi Božjoj bila je velika čast i uzvišena prednost; pa su sveštenik i levit, imajući takvu čast, smatrali da im je ispod dostojanstva spustiti se da služe jednom nepoznatom nesrećniku ostavljenom kraj puta. Tako su propustili izuzetnu priliku koju im je Bog pružio da, kao Njegova oruđa, posluže na blagoslov bližnjemu.PVU 276.2

Mnogi i danas čine istu grešku. Oni svoje dužnosti razvrstavaju u dve različite kategorije.PVU 277.1

Jednu catdog po njihovom shvatanju catdog sačinjavaju “Velike stvari”, regulisane Božjim zakonom; drugu opet čine takozvane “male stvari”, u kojima se zapovest “ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe” potpuno ignoriše. To se jednostavno prepušta ćefu, ličnim i trenutnim sklonostima i pobudama. Tako se kvari karakter, a Hristova religija prikazuje se u lošem svetlu.PVU 277.2

Mnogi smatraju da bi služenjem unesrećenima i postradalima unizili svoje dostojanstvo i svoj ugled. Mnogi opet sasvim ravnodušno pa čak i s prezirom gledaju na one koji su hram svoje duše pretvorili u ruševine. Drugi opet zanemaruju siromašne iz različitih drugih pobuda. Oni veruju da doprinose stvari Hristovoj, zalažući se za neki catdog po njihovom mišljenju catdog uzvišeniji i dostojniji poduhvat. Smatraju da se, dok čine nešto veće, ne mogu zaustavljati da bi poklonili pažnju potrebama jadnih i siromašnih. Dešava se da oni u cilju realizovanja svog catdog prema njihovoj pretpostavci catdog velikog poduhvata čak i tlače i eksploatišu siromašne. Dovode ih u tešku situaciju, lišavaju ih njihovih prava i potpuno zanemaruju njihove osnovne potrebe. Pa ipak oni smatraju da je sve to opravdano, jer navodno na taj način potpomažu Hristovo delo.PVU 277.3

Mnogi dopuštaju da im se brat ili sused bespomoćno bori za goli opstanak pod najnepovoljnijim okolnostima, a da mu pri tom ne ukažu nikakvu pomoć. Pošto oni tvrde da su hrišćani, ovaj može biti naveden na pomisao da oni u toj svojoj hladnoj sebičnosti predstavljaju Hrista. Pošto ove takozvane sluge Gospodnje ne sarađuju s Njim, božanska ljubav koja bi preko njih trebalo da teče na druge, ne dopire do njihovih bližnjih; a mnogi izrazi hvale i blagodarnosti Bogu koji bi potekli iz ljudskih srca ostaju u korenu ugušeni. Bogu se na taj način zakida hvala i slava koja pripada Njegovom svetom imenu. Njemu se otimaju duše za koje je Hristos umro, duše koje bi On rado uzeo u svoje carstvo da u Njegovom blagoslovenom prisustvu borave kroz beskrajna vremena večnosti.PVU 277.4

Božanska istina ima malo uticaja na svet, dok bi praktično primenjena u našem svakodnevnom životu i međuljudskim odnosima učinila znatno više. Formalnog ispovedanja vere ima sve više, ali je malo njene stvarne vrednosti. Mi možemo tvrditi da smo Hristovi sledbenici i da verujemo u svaku istinu sadržanu u Reči Božjoj; ali to ništa ne koristi našim bližnjima, ako mi svoju veru ne unosimo u naš svakodnevni život. Samo ispovedanje vere mi možemo uzdizati do neba, ali to samo po sebi neće spasti ni nas ni naše bližnje ako ne budemo hrišćani na delu. Odgovarajući primer biće svetu od koristi više nego sve što ispovedamo samo rečima.PVU 277.5

Postupcima koji proističu iz sebičnosti nikad ne možemo potpomoći Hristovu stvar. Njegova stvar je stvar potlačenih i siromašnih. U srcu onih koji tvrde da su Njegovi sledbenici treba da ima mnogo više nežnosti i ljubavi Hristove catdog dublje ljubavi prema onima koje je On toliko cenio da je dao i svoj život za njihovo spasenje. Te duše su veoma dragocene, neuporedivo dragocenije od bilo koje žrtve koju bismo mi mogli da prinesemo Bogu. Skoncentrisati sve svoje snage na neko prividno veliko delo, a pri tom ne pružiti pomoć onima kojima je ona toliko potrebna ili pak uskratiti strancu ono što mu pripada, nije služba kojom ćemo ugoditi Bogu.PVU 278.1

Posvećenje duše delovanjem Duha Svetoga predstavlja presađivanje Hristove prirode u ljudsku. Jevanđeljska religija je Hristos u životu, catdog živo, delotvorno načelo. Ona predstavlja Hristovu blagodat otkrivenu u karakteru i potkrepljenu dobrim delima. Načela Jevanđelja ne mogu se isključiti ni iz jedne grane praktičnog života. U svakoj grani hrišćanskog iskustva i delovanja treba prikazivati Hristov život.PVU 278.2

Ljubav je osnova pobožnosti. Ma kakvo da je na rečima ispovedanje vere jednog čoveka, on ne može imati čistu i pravu ljubav prema Bogu ako ne ispoljava nesebičnu ljubav prema svome bratu. Međutim, ljubav se ne stiče samo pokušavanjem da ljubimo druge. Ljubav Hristova treba da živi u našem srcu catdog to je ono što nam najčešće nedostaje. Kad se naše “ja” potpuno izgubi u Hristu, onda se ljubav izliva iz srca sasvim sponatano, tako da mi toga nismo ni svesni. Kad nas iznutra, iz srca nešto stalno pokreće da pomažemo drugima i da im uvek budemo na blagoslov, catdog kad nam se nebeska svetlost koja pada na nase srce ogleda i na licu, onda smo dostigli savršenstvo hrišćanskog karaktera.PVU 278.3

Zaista nije moguće da srce u kojem Hristos boravi oskudeva u ljubavi. Ako ljubimo Boga jer je prvo On nas ljubio, onda ćemo ljubiti i sve one za koje je Hristos umro. Bez povezanosti i kontakta sa čovečanstvom ne možemo doći ni u doticaj sa božanstvom, jer je u Onome koji sedi na prestolu vasione božansko sjedinjeno sa ljudskim. Povezani s Hristom, mi smo zlatnim karikama spojenim u lancu ljubavi povezani i sa našim bližnjima. Tada će se ljubav i samilost Hristova ispoljavati i u nasem životu. Onda nećemo čekati da nevoljnici i unesrećeni budu doneseni pred nas, neće biti potrebno da nas neko preklinje da bismo saosećali sa onima koji su u nevolji. Biće nam sasvim prirodno da služimo potrebama napaćenih i nevoljnih kao sto je i Hristu bilo prirodno da prolazi svetom čineći dobro.PVU 279.1

Svuda gde se spontano ispoljava ljubav i milosrđe, gde srce teži da usreći druge i da im posluži na blagoslov, pokazuje se delovanje Svetog Božjeg Duha. U ponoru i samom dnu neznaboštva bilo je ljudi koji su prema Hristovim slugama bili veoma ljubazni, štiteći ih čak i uz opasnost za sopstveni život, iako o pisanom Božjem zakonu dotada nisu znali ništa, a za ime Hristovo čak ni čuli nisu. Svojim postupcima oni su pokazali delovanje božanske sile na njihovo srce. Sveti Duh je usadio milost Hristovu u srce divljaka, i u njima probudio saosećanje i milosrđe uprkos njihovoj prirodi i navikama. Jer je “vidjelo istinito koje obasjava svakog čovjeka koji dolazi na svijet” (Jovan 1, 9), zasvetlilo i u njihovoj duši; i to će ih videlo, ako ga budu sledili, uputiti upravo u carstvo Božje.PVU 279.2

Slava nebeska pokazuje se u nastojanju da se podignu posrnuli i pali i da se utese ožalosćeni.PVU 279.3

I kad Hristos boravi u srcu ljudskom pokazaće se ta slava na isti način. Gde god se tako postupa, Hristova religija postaje pravi blagoslov. A gde god je ona prisutna, tu je i svetlost i vedrina.PVU 279.4

Nikakva razlika koja se pravi na račun nacionalne, rasne, staleške ili klasne pripadnosti, pred Bogom ne postoji. On to, kao Tvorac roda ljudskog, uopšte ne priznaje. Svi ljudi po samom stvaranju i po svom nastanku sačinjavaju jednu porodicu i jedno su po iskupljenju. Hristos je došao da poruši sve zidove koji ljude dele jedne od drugih i da otvori svaki deo hrama, kako bi svaka duša imala slobodan pristup k Bogu. Njegova ljubav je tako sveobuhvatna, tako duboka i prodorna, da zaista ne zna ni za kakve granice. Ona podiže i izbavlja iz začaranog kruga jadne duše koje je sotona zaveo svojim lukavstvima, i dovodi ih u neposrednu blizinu prestola Božjeg, prestola koji je okružen dugom Njegovih obećanja.PVU 279.5

U Hristu Isusu “nema Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara” (Gal. 3, 28), svi su iskupljeni Njegovom dragocenom krvlju. (Ef. 2, 13).PVU 280.1

Bez ikakvog obzira na razlike u ispovedanju vere, na svaki poziv upućen od strane onih koji pate mora se odgovoriti. Upravo tamo gde se zbog razlika u pogledu religije oseća gorčina i netrpeljivost, ličnim zalaganjem za ljude može se učiniti mnogo dobra. Ljubazno ukazana pomoć razbiće predrasude i dušu privesti Bogu.PVU 280.2

Mi moramo imati srca da predosetimo potrebe, brige, bol i poteškoće drugih. Moramo biit u stanju da se prosto unesemo u životne radosti i patnje visokih i niskih, bogatih i siromašnih.PVU 280.3

” Bog koji je stvorio svijet i sve što je u njemu... i učinio je da od jedne krvi sav rod čovječij živi
po svemu licu zemaljskome... da traže Gospoda ne bi liga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednoga nas” (Djela 17, 24 catdog 27) .PVU 280.4

” Potom vidjeh, i gle narod mnogi, kojega ne može niko izbrojiti, od svakog jezika i koljena i naroda i plemena, stajaše pred prijestolom i pred jagnjetom, obučen u haljine bijele, i palme u rukama njihovima” (Otkr. 7, 9).PVU 280.5

“Zabadava ste dobili” catdog kaže Hristos catdog “zabadava i dajite” (Mat. 10, 8). Svuda oko nas nalaze se sirote i namučene duše kojima delom milosrđa i ljubaznom rečju razumevanja i saosećanja treba ukazati pomoć. Ima toliko udovica potrebnih saosećanja i potpore; siročAdi koju bi Hristovi sledbenici, prema Njegovom nalogu i želji, trebalo da prime kao Bogom dato poverenje. Međutim, pored njih se isuviše često prolazi isto onako kao što su sveštenik i levit prošli pored onog izranjavljenog i polumrtvog čoveka ostavljenog pokraj puta. Oni mogu biti u dronjcima, neotesani i u svakom pogledu neprivlačni; ali oni su ipak Božja svojina. Oni su otkupljeni uz veoma visoku cenu i u Božjim očima dragoceni su kao i mi. Oni su članovi velikog Božjeg domaćinstva, i hrišćani kao Njegovi pristavi odgovorni su i za njih. “Duše će njihove”, kaže On, “tražiti iz vaših ruku”PVU 280.6

Greh je jedno od najvećih zala i naše je da grešnika sažaljevamo i da mu pomognemo.PVU 281.1

Međutim, ne može se do svakog grešnika dopreti na isti način. Mnogi i prikrivaju glad svoje duše. Za takve bi mnogo značila jedna topla i nežna reč ili pak neki znak ljubaznosti koji bi ih podsetio da neko misli i na njih. Drugi se opet nalazi u velikoj duhovnoj oskudici, ali oni nisu svesni toga. Oni ne shvataju užasno siromaštvo svoje duše. Mnogi su opet tako duboko pali u greh da su izgubili svaku predstavu i svako osećanje za večne i neprolazne interese; u njima se čak i obličje Božje gotovo izgubilo, tako da jedva i naziru da li uopšte imaju dušu koju bi trebalo spasavati. Oni više nemaju ni vere u Boga ni poverenje u ljude. Do takvih se može dopreti samo delima nesebičnosti i ljubavi. Prvo se mora povesti računa o njihovim telesnim potrebama. Oni se moraju nahraniti, oprati i pristojno obući. I kad na taj način uvide stvarne dokaze vaše nesebične ljubavi biće im lakše da poveruju i u ljubav Hristovu.PVU 281.2

Ima mnogo i takvih grešnika koji su svesni svoje ludosti i sramote. Oni s gnušanjem gledaju na svoje greške i prestupe sve dok ih očajanje ne dovode do ruba propasti. To su duše koje ne smemo zanemariti. Kada je neko prinuđen da pliva uzvodno, sva silina vodenog toga potiskuje ga i nosi natrag. Njemu treba pružiti ruku pomoći kao što je Hristos, kao Stariji Brat roda ljudskog, pružio ruku Petru kad je tonuo u talasima. Govorite mu za to reči koje bodre i ulivaju nadu, reči koje jačaju pouzdanje, bude veru i ljubav.PVU 281.3

Tvoj brat, potišten u duši i razočaran, željan je tvoje pomoći kao što si ti nekada osećao potrebu bratske ljubavi. Njemu je potrebno iskustvo i pomoć nekoga ko je bio isto tako slab kao što je on, nekoga ko stvarno može saosećati s njim, ko mu može pomoći. Svest o sopstvenoj slabosti trebalo bi da nam pomogne da imamo više razumevanja za drugog i da mu pomognemo u njegovoj gorkoj nevolji. Nikad ne bismo smeli proći pored duše koja je u nevolji a da ne pokušamo da joj pružimo utehu kojom je i nas same Bog utešio.PVU 281.4

Zajedništvo s Hristom i lični kontakt s Njim kao sa živim Spasiteljem zaista mogu da osposobe um, srce i dušu čoveka da izađe kao pobednik nad svojom nižom prirodom. Zato zabludelom govorite o svemoćnoj ruci koja će ga podići i održati na pravom putu, o beskrajnoj ljubavi i humanosti Hrista koji ga sažaljeva. Nije dovoljno navesti ga da verom prihvati samo zakon i postojanje neke sile, da veruje u nešto što samo po sebi nema nikakve samilosti i ne može čuti nijedan vapaj za pomoć.PVU 282.1

Njemu je potreban stisak tople ruke i poverenje srca prepunog nežnosti i dobrote. Pomozite mu da istraje u misli da je Bog uvek na njegovoj strani, da ga uvek gleda s ljubavlju punom milosrđa.PVU 282.2

Navedite ga da misli o dobroti i nežnosti Tvorčevog očinskog srca koje je uvek pogođeno grehom, o Njegovoj očinskoj ruci koja je još uvek ispružena da spasava, o Njegovom milozvučnom glasu koji još uvek očinski poziva: “Neka se uhvati za silu moju da učini mir sa mnom; učiniće mir sa mnom” (Is. 27, 5).PVU 282.3

Kada tako delujete, znajte da imate pratioce koji su nevidljivi za ljudske oči. Sveti nebeski anđeli bili su pored onog Samarjanina dok se tako humano i nesebično zalagao za zlostavljanog i ranjenog stranca. Anđeli iz nebeskih dvorova i danas stoje pored svih onih koji na sličan način služe Bogu, pomažući svojim bližnjima. U takvom delu i sam Hristos je vaš saradnik. On je lekar i tela i duše, i pod Njegovim vodstvom imaćete velike uspehe.PVU 282.4

Od naše vernosti u ovom delu zavisi ne samo dobrobit drugih nego i naša večna sudbina. Sve koji stupe u zajedništvo s Njim, Hristos nastoji da uzdigne do te mere da postanu jedno s Njim kao što je On jedno sa svojim Ocem. On dopušta da dolazimo u doticaj sa bedom, stradanjem i nesrećom naših bližnjih, da bi nas na taj način izveo iz zatrovanog kruga naše sebičnosti. On nastoji da u nama razvije osobine svoga karaktera, saosećanje, nežnost i ljubav. Prihvatanjem ove službe, mi se stavljamo u Njegove ruke i ulazimo u Njegovu školu, da bismo se pripremili i udostojili za nebeske dvorove. Odbijanjem ove službe, mi odbacujemo i Njegovo učenje i sopstvenim izborom se zauvek odvajamo od Njegove prisutnosti.PVU 282.5

“Ako uzideš mojim putovima”, kaže Gospod, “i ako uzdržiš što sam naredio da se drži, tada ćeš ti suditi domu mojemu i čuvaćeš trijemove moje, i daću ti da hodiš među onima koji stoje” (Zah. 3, 7), catdog znači, među anđelima koji stoje oko Njegovog prestola. Sarađujući sa nebeskim bićima u njihovom delu na zemlji, mi se pripremamo za druženje s njima i u nebu. Kao “službeni duhovi koji su poslani na službu onima koji će naslijediti spasenije” (Jev. 1, 14), anđeli će u nebu poželeti dobrodošlicu svima onima koji su na zemlji živeli ne zato “da im služe, nego da oni služe drugima” (Mat. 20, 28). U tom blagoslovenom zajedništvu iskusićemo, na svoju večnu radost, šta je sve obuhvaćeno sudbonosnim pitanjem: “KO JE BLIŽNJI MOJ?”PVU 283.1