22—Reči I Dela

Ovo poglavlje se zasniva na Jevanđelju po Mateju 21, 23 catdog 32.

“Čovjek koji imaše dva sina i došavši prvome reče: Sine, idi danas radi u vinogradu mome. A on odgovarajući reče: Neću! A poslije se raskaja i otide. I pristupivši drugom sinu reče tako, a on odgovarajući reče: Hoću, gospodaru; i ne otide. Koji je od ove dvojice ispunio volju očevu? Rekoše mu: Prvi!”PVU 189.1

U svojoj besedi na gori Hristos je rekao: “Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mojega koji je na nebesima” (Mat. 7-, 21). Dokaz o iskrenosti ne nalazi se u rečima, nego u delu. Hristos nije kazao ljudima: Što odviše govorite, nego “Što odviše činite” (Mat. 5, 47). Njegove reči: “Kad ovo znate, blago vama ako izvršujete” (Jovan 13, 17), imaju veliki značaj. Reči nemaju nikavu vrednost ako ih ne prate odgovarajuća dela. To je pouka koju možemo izvući iz parabole o dva sina.PVU 189.2

Ovu parabolu Hristos je ispričao prilikom svoje poslednje posete Jerusalimu, neposredno pred svoju smrt. Tom prilikom on je iz hrama isterao trgovce i preprodavce stoke. Njegov glas je božanskom snagom progovorio njihovom srcu. Iznenađeni i preplašeni pokorili su se Njegovoj zapovesti bez ikakvog otpora ili opravdavanja.PVU 189.3

Kad su sveštenici i poglavari, oslobodivši se straha, ponovo ušli u hram zatekli su Hrista kako leči bolesne i one koji su već bili na samrti. Čuli su, glasove radosti i pesme zahvalnosti. U samom hramu su deca koju je Isus izlečio ushićeno mahala palmovim grančicama, kličući: “Osana sinu Davidovu” Ipak sveštenicima i poglavarima sve to nije bilo dovoljno da bi savladali svoje predrasude i ljubomoru.PVU 190.1

Dok je Hristos sledećeg dana poučavao u hramu, “prisupiše k Njemu poglavari sveštenički i starješine narodne govoreći: “Kakvom vlasti to činiš? I ko ti dade vlast tu?”PVU 190.2

Sveštenici i poglavari su imali pred sobom nepobitne dokaze o Hristovoj čudotvornoj sili.PVU 190.3

Prilikom čišćenja hrama oni su na Njegovom licu videli odsjaj božanskog autoriteta. Nisu mogli a da se ne pokore sili koja je zračila iz Njegovih reči. Osim toga, svojim čudotvornim delima isceljenja On je potpuno odgovorio na njihovo pitanje. On im je o svom autoritetu pružio dokaz koji oni nisu mogli da ospore. Ali to nije bilo ono što su oni želeli. Sveštenici i poglavari su zlurado priželjkivali da se On sam proglasi za Mesiju kako bi mogli da zloupotrebe Njegove reči i da pobune narod protiv Njega. Cilj im je bio da unište Njegov uticaj i da Ga ubiju.PVU 190.4

Isus je znao da oni, pošto nisu prepoznali Boga u Njemu samom, niti su u Njegovim delima videli te toliko očekivane dokaze Njegovog božanskog karaktera, neće prihvatiti ni Njegovo svedočanstvo ako im lično kaže da je On zaista Hristos. U svom odgovoru, On je izbegao ishod koji su oni priželjkivali, i strelu osude usmerio protiv njih samih.PVU 190.5

“I ja ću vas upitati jednu riječ, koju ako mi kažete, i ja ću vama kazati kakvom vlasti ovo činim.PVU 190.6

Krštenje Jovanovo otkuda bi? ili s neba, ili od ljudi?”PVU 190.7

Sveštenici i poglavari zastadoše zbunjeni. “I oni pomišljahu u sebi govoreći: ako rečemo s neba, reći će nam: zašto mu dakle ne vjerovaste: Ako li rečemo: od ljudi, bojimo se naroda! Jer svi Jovana držahu za proroka. I odgovarajući Isusu rekoše: ne znamo. Reče i on njima: Ni ja vama neću kazati kakvom vlasti ovo činim.”PVU 190.8

Odgovor: “Ne znamo”, bio je lažan. Međutim, sveštenici su, shvativši položaj u kom su se našli, pribegli najprovidnijem pritvorstvu da bi se zaštitili. Jovan Krstitelj je došao upravo zato da posvedoči za Onoga čiji autoritet su oni sada dovodili u pitanje. On je ukazujući na Hrista, rekao: “Gle Jagnje Božje koje uze na se grijehe svijeta” (Jovan 1, 29). On Ga je lično i krstio, a po krštenju, dok se Hristos molio na obali Jordana, nebo se otvorilo i Duh Sveti u vidu goluba spustio se na Njega, a s nebesa se čuo glas: “Ovo je sin moj ljubazni koji je po mojoj volji” (Mat. 3, 17).PVU 191.1

Sećajući se kako je Jovan ponovio proročke reči koje su se odnosile na Mesiju i sećajući se prizora sa Isusovog krštenja, sveštenici i poglavari se nisu usudili reći da je krštenje Jovanovo bilo s neba. Ako priznaju da je Jovan zaista bio prorok, kako su ga i smatrali, kako bi onda mogli poreći njegovo svedočanstvo da je Isus iz Nazareta Sin Božji? A reći da je krštenje Jovanovo bilo od ljudi opet nisu smeli od naroda, jer je narod verovao da je Jovan bio prorok. Zato su odgovorili: “Ne znamo”PVU 191.2

Na to im je Hristos ispričao parabolu o ocu koji je imao dva sina. Kad se otac obratio prvom sinu, rekavši: “Idi danas radi u vinogradu mome”, sin je, ne razmišljajući mnogo, odgovorio: “Neću”. On je odbio da posluša, i odao se rđavom društvu i bezbožnom životu. Ali kasnije se pokajao i učinio ocu po volji.PVU 191.3

Otac se zatim obratio i drugom sinu s istim nalogom: “Idi i radi danas u vinogradu mome.” Ovaj sin je odgovorio: “Hoću, gospodaru”, ali nije otišao da radi.PVU 191.4

U ovoj paraboli otac predstavlja Boga, a vinograd Njegovu zajednicu. Dvojicom sinova predstavljene su dve kategorije ljudi. Sin, koji je odbio poslušnost rekavši: “Neću”, predstavlja one koji su živeli u otvorenom prestupu, koji nisu ispovedali pobožnost i koji su otvoreno odbili da uzmu jaram ograničenja i poslušnosti koju Božji zakon nameće. Međutim, mnogi od ovih su kasnije, pokajavši se, prihvatili Božji poziv. Kad je Jevanđelje u vesti Jovana Krstitelja: “Pokajte se jer se približi carstvo nebesko” (Mat. 3, 2), stiglo do njih, oni su se pokajali i priznali svoje grehe.PVU 191.5

U sinu koji je rekao: “Hoću, gospodaru” ali nije otišao, prikazan je karakter fariseja. Slično ovome sinu, Jevrejski poglavari ostali su nespremni na pokajanje i potpuno zadovoljni sami sobom. Verski život Jevrejskog naroda postao je samo drsko polaganje prava na Božju naklonost. Kad im je na Sinaju zakon bio objavljen glasom Božjim, sav narod se zakleo na poslušnost. Oni su jednoglasno rekli: “Hoću, gospodaru”, dato obećanje nisu održali. Kad je Hristos lično došao da im načela svog zakona obrazloži, oni su ga odbacili. Hristos je jevrejskim poglavarima pružio obilje dokaza o svom autoritetu i o svojoj božanskoj sili, ali catdog iako osvedočeni catdog oni pružene dokaze nisu hteli da prihvate. Hristos im je pokazao da su uporni u neverovanju zato što im nedostaje Duh koji podstiče na poslušnost. On im je rekao: “I ukidoste zapovijest Božju za običaje svoje... No zaludu me poštuju učeći naukama i zapovijestima ljudskim” (Matej 15, 6. 9).PVU 192.1

U mnoštvu okupljenom oko Hrista bilo je književnika, fariseja, sveštenika i poglavara. I pošto je ispričao parabolu o dva sina, Hristos je svojim slušaocima postavio pitanje: “Koji je od ove dvojice ispunio volju očevu” Zaboravljajući na sebe, fariseji odgovoriše: “Prvi” Oni su to rekli ne shvatajući da su na taj način sami sebi izrekli presudu. Zatim je sa Hristovih usana došlo javno žigosanje: “Zaista vam kažem da će carinici i bludnice prije vas ući u carstvo Božije. Jer dođe k vama Jovan putem pravednijem, i ne vjerovaste mu; a carinici i bludnice vjerovaše mu; i vi pošto vidjeste to, ne raskajaste se da mu vjerujete”PVU 192.2

Jovan Krstitelj je u svojim propovedima isticao istinu i njegovim propovedanjem mnogi grešnici su bili osvedočeni i obraćeni. Takvi su, prema Hristovim rečima, imali uslova da uđu u carstvo nebesko pre nego oni koji su u svojoj samopravednosti odbacili ovu svečanu i ozbiljnu opomenu.PVU 192.3

Carinici i bludnici su bili u neznanju, ali ovi učeni ljudi su dobro poznavali put istine. Pa ipak nisu hteli da idu tim putem koji jedino može da odvede u izgubljeni raj. Istina koja im je mogla biti miris života za život, postala je za njih miris smrti za smrt. Otvoreni grešnici koji su se gnušali sami sebe prihvatili su krštenje obavljano rukom Jovana Krstitelja; ali ovi učitelji bili su i ostali pravi licemeri. Nepopustljiva i nerazumna upornost njihovog srca nije im dozvolila da prihvate istinu. Opirali su se svakom osvedočenju Duha Božjeg, i odlučno odbili da se pokore Njegovim zapovestima.PVU 192.4

Hristos nije rekao: “Vi ne možete ući u carstvo nebesko”, već im je ukazao na prepreku koja im je to onemogućavala, a koju su oni sami stvorili. Vrata milosti za te jevrejske starešine još uvek su bila otvorena; poziv je još uvek bio na snazi. Hristos je svim srcem čeznuo da ih vidi konačno osvedočene i obraćene.PVU 193.1

Ovi sveštenici i poglavari Izrailja provodili su ceo život u verskim ceremonijama koje su bile smatrane suviše svetim da bi ih mešali sa ovozemaljskim poslovima. Stoga se verovalo da oni vode potpuno religiozan i svet život. Međutim, oni su ove svoje ceremonije obavljali samo zato da ih vide ljudi, i da bi ih svet smatrao pobožnima i bogobojaznima. Dok su propovedali poslušnost, oni su u stvari odbijali da slušaju Boga. Isitinu koju su razmetljivo propovedali drugima, oni sami nisu primenjivali u praktičnom životu.PVU 193.2

Hristos je Jovana Krstitelja proglasio kao jednog od najvećih proroka i svojim slušaocima pokazao da imaju zaista dovoljno dokaza da je Jovan bio Bogom poslani glasnik. Reči propovednika iz pustinje bile su silne. On je neustrašivo upućivao svoju poruku, žigosao grehe sveštenika i poglavara i pozivao ih na dela dostojna carstva nebeskog. On im je ukazao da njihovo grešno zapostavljanje Očevog autoriteta, kad su poput drugog sina u ovoj paraboli catdog odbili da izvrše zadatak koji im je bio namenjen. On nije pristajao ni na kakav kompromis sa grehom; i mnogi su se obratili od svojih greha i bezakonja.PVU 193.3

Da je ispovedanje ovih jevrejskih poglavara bilo pravo i istinito, oni ne bi odbacili svedočanstvo Jovanovo i prihvatili bi Isusa kao Mesiju. Ali oni nisu pokazali nikakve rodove pokajanja ni pravog obraćenja. Zato su sada oni koji su su njihovim očima bili toliko prezreni navaljivali da pre njih uđu u carstvo Božje.PVU 193.4

U paraboli sin koji je rekao: “Hoću, gospodaru” prikazao se kao veran i poslušan. Ali vreme je pokazalo da ta njegova izjava nije bila iskrena. On nije imao prave ljubavi prema svome ocu. Tako su se i fariseji oholo razmetali svojom svetošću, ali je proveravanje pokazalo da je u stvari uopšte i nisu imali. Kad je to bilo u njihovom interesu, oni su zahteve zakona smatrali veoma strogim, ali kad je poslušnost bila tražena od njih, onda su lukavo izmišljenim izgovorima poricali svaku snagu propisima Božjim. Zato je Hristos o njima rekao: “Ali što oni čine ne činite, jer govore a ne čine” (Mat. 23, 3).PVU 193.5

Istinske ljubavi u njih nije bilo ni prema Bogu ni prema ljudima. Bog ih je pozvao da u prenošenju Njegovih blagoslova ovom svetu budu Njegovi saradnici, ali dok su na rečima prihvatili ovaj poziv, svojim delima su odrekli svaku poslušnost. Uzdajući se u sebe i hvaleći se svojom dobrotom, oni su u stvari prkosno odbijali svaku poslušnost Božjim zapovestima. Oni su odbili da izvrše zadatak koji im je Bog poverio, i zbog njihovog prestupa Gospod je odlučio da raskine sa tim neposlušnim narodom.PVU 194.1

Licemerna uobraženost u nekakvu svoju pravdu ili ispravnost nije istinska pravednost, i ko uporno ostane pri takvom stavu biće prepušten da snosi posledice ove sudbonosne obmane. Mnogi i danas tvrde da drže Božje zapovesti, ali u njihovom srcu nema Božje ljubavi i zato i ne mogu da je prenesu na druge. Hristos ih poziva da se ujedine s Njim u Njegovom delu spasavanja sveta, ali oni se zadovoljavaju samo time da kažu: “Hoću, Gospodaru!” Oni to kažu ali ne polaze na posao. Oni ne sarađuju s onima koji zaista rade na delu Božjem. Oni su neradnici. Slično nevernom sinu oni daju lažna obećanja Bogu. I kad pristupajući Zajednici polažu zavet, oni se svečano zaklinju da prihvataju Reč Božju, da će joj se pokoravati i da će svoj život posvetiti službi Božjoj. Međutim, sve je ostalo samo na rečima. Svojim ispovedanjem oni tvrde da su deca Božja, ali svojim životom i karakterom oni poriču ovo srodstvo. Oni se ne potčinjavaju volji Božjoj, i žive lažnim životom.PVU 194.2

Oni su spremni da izvrše data obećanja samo onda kada se od njih ne traži nikakvo odricanje; ali kad se traži neka žrtva, kad treba poneti krst, oni se povlače. I tako i sama svest o osećanju dužnosti iščezava, a svesno kršenje Božjih zapovesti postaje navika. Uho može čuti Reč Božju, ali je duhovne snage poimanja sasvim nestalo. Srce je potpuno otvrdnulo, a savest otupela.PVU 194.3

Ne misli da služiš Hristu samo zato što prema Njemu ne ispoljavaš otvoreno neprijateljstvo. Na taj način možemo samo da obmanjujemo sopstvenu dušu. Uskraćujući Bogu ono što nam je dano s ciljem da se upotrebi u Njegovoj službi, bilo to vreme ili novac, ili neki drugi dar koji nam je poveren, mi radimo protiv Njega.PVU 195.1

Mlakost, pospanost i lenjost takozvanih hrišćana sotona koristi da ojača svoje snage i da zadrži duše na svojoj strani. Mnogi koji iako u stvari ne rade za Hrista misle da su ipak na Njegovoj strani, omogućavaju neprijatelju da osvoji teren i stekne preimućstvo. Propuštajući da marljivo rade za Učitelja, ostavljajući dužnosti neizvršene a reči neizgovorene, oni dopuštaju sotoni da stiče kontrolu nad dušama koje su oni mogli da pridobiju za Hrita.PVU 195.2

U lenjosti i neaktivnosti nikad ne možemo biti spaseni. Čovek koji je zaista obraćen ne može da voli prazan i nekoristan život. Lenjivca je nemoguće naterati u nebo, i on tamo nikada neće ući. Ako se svim silama ne naprežemo i ne borimo za ulazak u carstvo nebesko, ako najusrdnije ne težimo da upoznamo njegove zakone, nismo uopšte osposobljeni ni dostojni da budemo njegovi podanici. Oni koji odbijaju da na zemlji sarađuju s Bogom, neće moći da sarađuju s njim ni na nebu; jer ne bi bilo ni bezbedno ni preporučljivo primiti ih takve.PVU 195.3

Za carinike i grešnike ima više nade nego za one koji znaju Reč Božju ali neće da joj se pokoravaju. Čoveka koji sam uviđa da je grešnik čiji se gresi ne mogu sakriti, koji je svestan da je pred Bogom otkrivena sva izopačenost njegovog tela i duše i duha, spopada potpuno opravdan strah da bi zauvek mogao biti isključen iz carstva nebeskog. On shvata svu težinu svoje duhovne bolesti i nemoći i traži spas kod Velikog Lekara koji je rekao: “I koji dolazi k meni neću ga istjerati napolje” (Jovan 6, 37). Takve duše Gospod može da upotrebi kao radnike u svome vinogradu.PVU 195.4

Sina koji je za izvesno vreme odbio da posluša očevu zapovest, Hristos nije osudio, ali ga nije ni preporučio za uzor. Oni koji u radu postupe poput prvog sina, odbijaju poslušnost ne zaslužuju pohvalu za svoj postupak. Njihovu otvorenost ne treba gledati kao vrlinu. Posvećenost istinom i pobožnošću čini ljude smelim i hrabrim svedocima za Hrista; a ispoljavanje prkosa i vređanja, kao što je to učinio ovaj grešnik, graniči se sa opačinom. Činjenica da čovek nije licemer ne čini ga manje grešnim. Kad glas Duha Svetoga progovori našem srcu, naša je jedina bezbednost da poslušamo bez ikakvog odlaganja. Božanski poziv: “Idi i radi danas u mome vinogradu”, nikad ne smemo odbiti. “Danas ako glas njegov čujete, ne budite drvenastijeh srca” (Jev. 4, 7). Opasno je odlagati poslušnost; jer možda nikad više nećete čuti poziv.PVU 195.5

Neka niko ne laska sebi da će grehe koje je za neko vreme negovao lako odbaciti. To nije tako. Svaki greh slabi karakter, jača tako stečenu naviku, i neminovno razvija telesnu, moralnu i duševnu izopačenost. Vi možete okajati nepravdu koju ste učinili i krenuti pravim putem; ali ustaljena navika i stalna prisnost sa zlom otežavaće vam da uočite razliku između dobrog i rđavog. Sotona će vas stalno napadati preko vaših rđavih navika koje su pustile u vama dubok koren.PVU 196.1

Zapovest: “idi i radi danas u vinogradu mome”, predstavlja proveru iskrenosti za svaku dušu. Hoće li se obećanja data na rečima potvrditi i odgovarajućim delima? Hoće li pozvani iskoristiti sve svoje znanje i sposobnosti, radeći verno i bez ikakvih sebičnih pobuda za Vlasnika vinograda?PVU 196.2

Apostol Petar nam preporučuje i plan po kojem treba da radimo. “Blagodat i mir da vam se umnoži”, kaže on, “poznanjem Boga i Hrista Isusa Gospoda našega. Budući da su nam sve božanstvene sile njegove, koje trebaju k životu i pobožnosti darovane poznanjem Onoga, koji nas pozva slavom i dobrodjetelju kroz koje se nama darovaše časna i prevelika obećanja, da njih radi imate dijel u božanskoj prirodi, ako utečete od telesnijeh želja ovoga svijeta.PVU 196.3

“I na samo ovo okrenite sve staranje svoje da pokažete u vjeri svojoj dobrodjetelj, a u dobrodjetelju razum, a u razumu uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav” (II Petr. 1, 2 catdog 7).PVU 196.4

Ako verno obrađuješ vinograd svoje duše, Bog će te učiniti svojim saradnikom ne samo za sebe, nego i za druge. Prikazavši ovde Zajednicu svojim vinogradom, Hristos nije hteo reći da svu ljubav i sve svoje napore treba da posvetimo samo našim članovima. Vinograd Gospodnji treba stalno da se proširuje. On želi da se njegovi ogranci i loze pružaju po svim krajevima zemlje. Pošto smo zahvaljujući Božjoj milosti primili pouke kako se neguju ove dragocene biljke dužni smo da stečeno znanje prenosimo i na druge. Na taj način možemo da proširujemo vinograd Gospodnji. Bog čeka na dokaz naše vere, naše ljubavi i našeg strpljenja. On budno pazi da li smo iskoristili svaku duhovnu prednost koja nam je pružena da bismo postali vredni radnici u Njegovom vinogradu na zemlji, i da bismo na kraju mogli ući i u onaj rajski dom u Edemu iz kojega su Adam I Eva iznani zbog učinjenog prestupa.PVU 196.5

Bog se prema svom narodu ponaša kao Otac, i kao Otac On s punim pravom traži našu odanu i vernu službu. Ugledajmo se na Hristov život. Stavivši se na čelo roda ljudskog, On je verno služio svome Ocu, pokazujući ličnim primerom šta svaki sin Njegov može i mora biti. Poslušnost koju je Hristos pokazao traži Bog i danas od svakog ljudskog bića. Hristos je služio svome Ocu s ljubavlju i dragovoljno. “Hoću činiti volju tvoju, Bože moj”, rekao je On, “i zakon je tvoj meni u srcu” (Ps. 40, 8).PVU 197.1

Da bi izvršio zadatak radi kojeg je došao na ovaj svet, On nijednu žrtvu nije smatrao prevelikom, nijedan napor preteškim. Kad Mu je bilo tek dvanaest godina rekao je: “Zar ne znate da meni treba u onom biti što je od oca mojega” (Luka 2, 49). On je poziv: “Idi danas radi u vinogradu mome” poslušao i rečima i delima. “Jelo je moje”, naglasio je On, “da izvršim volju onoga koji me je poslao i da svršim Njegov posao” (Jovan 4, 34).PVU 197.2

Na isti način bismo i mi morali da služimo Bogu.PVU 197.3

Samo onaj koji služi Bogu kako treba koji radi u punoj poslušnosti. Svi koji žele da budu priznati za sinove i kćeri Božje, moraju se dokazati kao saradnici Boga, Hrista i nebeskih anđela. To će predstavljati proveru za svaku pojedinu dušu. O onima koji Mu verno služe, Gospod kaže: “Ti će biti blago, veli Gospod nad vojskama, u onaj dan kad ja učinim, i biću im milostiv kao što je otac milostiv svome sinu koji mu služi” (Mal. 3, 17).PVU 197.4

Veliki Božji cilj u Njegovom proviđenju jeste da ljude proveri dajući im priliku da razviju svoj karater. Tako On proverava pozvane da li su poslušni ili pak ostaju neposlušni Njegovim zapovestima. Dobrim delima mi ne kupujemo ljubav Božju, ali ona pokazuju da li mi tu ljubav posedujemo. Ako se potčinimo volji Božjoj, mi nećemo raditi za to da bismo zaslužili ljubav Božju. Njegova ljubav će u našoj duši biti prihvaćena i doživljena kao nezasluženi dar, i iz ljubavi prema Njemu mi ćemo sa najvećim zadovoljstvom i radošću izvršavati Njegove zapovesti.PVU 198.1

Ljudi se danas razvrstavaju: na jednu ili na drugu stranu, i na poslednjem sudu biće priznate samo te dve strane catdog oni koji zakon Božji prestupaju, i oni koji mu se pokoravaju. Hristos je istakao merilo kojim se može utvrditi naša odanost ili pak neverstvo: “Ako imate ljubav k meni, zapovijesti moje držite”, kaže On. “Ko ima zapovijesti moje i drži, on je onaj koji ima ljubav k meni; a koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav Otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu i javiću mu se sam... Ko ima ljubav k meni, držaće riječ moju. I riječ što čujete nije moja, nego Oca koji me je poslao” “Ako zapovijesti moje uzdržite ostaćete u ljubavi mojoj, kao i ja što održah zapovijesti Oca svojega i ostajem u ljubavi Njegovoj” (Jovan 14, 15 catdog 24; 15, 10).PVU 198.2