3—Rastenje Božjom Silom

Ovo poglavlje se zasniva na Jev. po Marku 4, 26 catdog 29.

Parabola o sejaču podstakla je mnoga pitanja i raspravljanja. Neki od slušalaca zaključili su iz toga da Hristos ne namerava osnovati zemaljsko carstvo i mnogi su bili radoznali i zbunjeni. Videvši njihovu zbunjenost, Hristos se poslužio i drugim ilustracijama nastojeći još uvek da njihove misli sa nade na ovozemaljsko carstvo usmeri na delo milosti Božje u duši i srcu čoveka.PVU 34.1

“I govoraše im tako je carstvo Božije kao čovjek kad baci sjeme u zemlju; i spava i ustaje noću i danju; i sjeme niče i raste, da ne zna on, jer zemlja sama od sebe najprije donese travu, potom klas, pa onda ispuni pšenicu u klasu. A kad sazri rod, odmah pošalje srp; jer nasta žetva”PVU 34.2

Domaćin “koji šalje spr; jer nasta žetva”, ne može biti niko drugi nego Hristos. Sam On je taj što će u poslednji veliki dan požnjeti žito zemaljsko. Dok sejač, u ovom slučaju, predstavlja one koji ovde rade umesto Hrista. Za seme se u priči kaže da “niče i raste, da ne zna on”, što se ne bi ni u kom slučaju moglo reći za Sina Božjeg. Hristos nikad ne drema niti spava, već budno dan i noć bdije nad svojim nasleđem. Njemu nije nepoznato kako seme niče i raste.PVU 34.3

Parabola o semenu pokazuje da Bog deluje u prirodi. Seme ima u sebi klicu života catdog određenu zakonitost koju je sam Bog to usadio. Ipak, samo po sebi seme nema snage da proklija i da se razvije u biljku. I čovek mora sa svoje strane učiniti nešto, da bi se iz semena razvila biljka. Njegovo je da pripremi i obradi zemljište i da seme poseje. Ali postoji granica iza koje čovek ne može da učini ništa. Nikakvom svojom snagom ni mudrošću čovek nije u stanju da iz, naizgled, mrtvog semena izvede živu biljku. Kad učini sve što je u granicama njegove moći, čovek još uvek mora da zavisi od Onoga koji je setvu i žetvu povezao svojom svemoćnom silom.PVU 35.1

U semenu se nalazi život a u zemlji snaga; ali ako uz to ne bi dan i noć delovala beskrajna božanska moć, seme nikad ne bi donelo žetvu. Pljuskovi kiše moraju doći da natope žedno polje, sunce mora dati toplotu, prenoseći elektricitet na seme sahranjeno u zemlju. Jedino Tvorac, koji je stavio život u seme, može ga pokrenuti da raste. Svako zrno semena i svaka biljka rastu i razvijaju se zahvaljujući samo Božjoj sili.PVU 35.2

“Jer kao što iz zemlje raste bilje i u vrtu niče što se posije, tako će Gospod Bog učiniti da nikne pravda i pohvala pred svijem narodima” (Is. 61, 11). U duhovnoj setvi važe isti zakoni kao i u prirodnoj. Učitelj istine mora uložiti trud da bi pripremio tle srca; on mora da poseje seme; ali sila koja jedina može dati život, dolazi samo od Boga. Postoji granica iza koje svaki ljudski napor ostaje uzaludan. Iako mi propovedamo reč, ipak ne možemo dati onu silu koja oživljava dušu i čini da nikne pravda i pohvala. U propovedanju Reči Božje mora da deluje sila koja prevazilazi svaku ljudsku moć. Samo posredstvom božanskog Duha Reč postaje živa i dovoljno jaka da pripremi dušu za večni život. To je suština onog što je Hristos nastojao da utisne u misli svojih učenika. On ih je učio kako oni sami po sebi nemaju ništa što bi njihov rad činilo uspešnim, već samo čudesno delovanje božanske sile Njegovu Reč čini uspešnom i delotvornom.PVU 35.3

Posao sejača predstavlja delo vere. Tajnu života koja se nalazi u klici i razvoju biljke, on ne može da shvati, ali on ima puno poverenja u Boga i sve ono čime On omogućuje i podstiče klijanje, rast i bujanje biljke. Kad baca seme u zemlju, sejač kao da rasipa dragoceno žito koje bi moglo predstavljati hleb njegovoj porodici. Ali on se odriče trenutne koristi samo zato da bi mu se ona uvećano vratila. On baca seme, ali se nada da će ga mnogostruko požnjeti u bogatoj žetvi. Na isti način moraju raditi i Hristove sluge očekujući da će posejano seme doneti i svoju žetvu.PVU 35.4

Dobro seme može, nezapaženo, dugo vremena ležati u hladnom i sebičnom srcu svetovnog čoveka, ne dajući nikakav znak da je uhvatilo korena. Ali kasnije, kad dušu dodirne dah Svetoga Duha, seme nikne i konačno donose rod na slavu Božju. U svom životnom delu mi ne znamo šta će doneti više uspeha, “ovo ili ono” (Prop. 11, 6). To nije pitanje koje mi treba da rešavamo. Na nama je da savesno vršimo svoju dužnost, a rezultate prepustimo Bogu. “Izjutra sij sjeme svoje i uveče nemoj da ti počivaju ruke” (Prop. 11, 6). “Dokle bude zemlje”, kaže Bog u svom velikom zavetu, “neće nestajati sjetve ni žetve” (I Mojs. 8, 22). Verujući u ovo božansko obećanje, ratar ore, obrađuje zemlju i seje. Sa isto tako nepokolebljivim pouzdanjem, moramo i mi sejati duhovno seme, potpuno sigurni u Njegova obećanja: “Tako še biti riječ moja kad iziđe iz mojih usta; neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti što mi drago, i srećno će svršiti na što je pošaljem” (Is. 55, 11). “Ide i plače koji nosi sjeme da sije; poći će s pjesmom noseći snopove svoje” (Ps. 126, 6).PVU 36.1

Klijanje semena predstavlja početak duhovnog života, a razvoj biljke je jedna divna slika hrišćanskog rastenja i napredovanja u veri. A kako je u prirodi, isto je tako i u carstvu milosti; bez rastenja nema života. Biljka mora ili da raste ili da ugine. Kao što je rastenje biljke nečujno i neprimetno, ali traje neprekidno, isto je tako i sa razvojem hrišćanskog života. Naš život može biti savršen u svakom stepenu svog prirodnog razvoja; pa ipak da bi se Božja namera u nama zaista ostvarila, moramo neprekidno napredovati. Posvećenje je delo celog života. Ukoliko se umnožavaju pružene prilike i mogućnosti, utoliko se proširuje i naše iskustvo, i povećava naše znanje. Na taj način ćemo postati dovoljno jaki da snosimo odgovornosti, a naša zrelost biće srazmerna našim preimućstvima.PVU 36.2

Biljka raste primajući sve ono što je Bog predvideo za održavanje njenog života. Ona pušta svoj koren duboko u zemlju. Napaja se i hrani sunčevim zracima, rosom i kišom. Životvorna svojstva, neophodna za razvoj i opstanak, ona prima i iz zemlje i iz vazduha. Na isti način i hrišćanin mora da raste, prihvatajući saradnju svih Bogom danih pokretačkih sila. Kad se osetimo bespomoćnim moramo iskoristiti svaku priliku koja nam se pruža kako bismo došli do novog iskustva. Kao što biljka pušta koren u zemlju, tako i mi moramo biti duboko ukorenjeni u Hristu. Kao što biljka prima zrake sunca, rosu i kišu, tako i mi svoje srce moramo otvoriti uticaju Svetog Duha. Ovo delo treba da se vrši “ne silom ni krepošću, nego Duhom mojim, veli Gospod nad vojskama” (Zah. 4, 6). Ako su naše misli upravljene samo na Hrista, onda će nam On doći kao dažd, kao dažd rani i pozni koji natapa zemlju” (Osija, 6, 3). On će nam granuti kao “Sunce pravde i zdravlje će biti na zracima Njegovim” Biće nam “kao rosa Izrailju”, a mi ćemo procvetati “kao ljiljan i pustiti žile svoje kao drveta livanska.rađati kao žito i cvetati kao vinova loza” (Osija 14, 5. 7). Oslanjajući se na Hrista, kao svog ličnog Spasitelja, razvijaćemo se u svemu onome čemu je glava sam On.PVU 37.1

Pšenica najpre razvija “travu, zatim klas, a potom ispuni pšenicu u klasu” Cilj ratara, dok seje seme i neguje biljku u razvoju, je samo da proizvodi pšenicu. On očekuje hleb za gladne i seme za buduću žetvu. Isto tako i božanski Sejač očekuje žetvu kao nagradu za svoj trud i sve svoje žrtve.PVU 37.2

Hristos želi da se Njegov karakter ponovo rodi i živi u srcu ljudskome. On to i postiže preko onih koji veruju u Njega. Svrha hrišćanskog života je rađanje roda catdog reprodukovanje Hristovog karaktera u vernicima, da bi ga oni opet razvijali u drugima.PVU 37.3

Biljka ne klija, ne raste i ne donosi plod sama za sebe nego “da daje sjemena da se sije i hljeba da se jede” (Is. 55, 10). Tako isto ni čovek ne treba da živi samo za sebe. Hrišćanin je na ovom svetu kao Hristov predstavnik u cilju spasavanja drugih.PVU 37.4

U životu usredsređenom samo na sebe ne može biti ni rastenja ni rađanja roda. Ako si primio Hrista kao ličnog Spasitelja, u nastojanju da pomogneš drugima, zaboravićeš potpuno na sebe.PVU 37.5

Govorićeš samo o Hristovoj ljubavi i o Njegovoj neuporedivoj dobroti, ispunjavajući svaku dužnost koja se od tebe očekuje. Osećaćeš u srcu pravi teret odgovornosti za duše i svim sredstvima koja ti stoje na raspolaganju težiti da spasavaš izgubljene. Tako kako primiš Hristov duh catdog duh nesebične ljubavi i zalaganja za druge catdog tako ćeš i rasti i donositi rod. Vrline Duha sazreće u tvome karakteru. Tvoja vera će rasti, ubeđenje jačati, a ljubav će se usavršavati. Sve više i više održavaće se u tebi Hristov čisti, plemeniti i dragi lik.PVU 38.1

“A rod je duhovni ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vjera, krotost, uzdržanje” (6 Gal. 5, 22. 23). Ovi plodovi ne mogu propasti nikada, nego će svaki prema svojoj vrsti doneti žetvu za život večni.PVU 38.2

“A kad sazri plod odmah pošalje srp; jer nasta žetva” Hristos željno očekuje da bude otkriven u svojoj Zajednici. Kada se Hristov karakter bude u potpunosti ispoljio u pripadnicima Njegovog naroda, tada će On doći da ih prizna i zatraži kao svoju svojinu.PVU 38.3

Prednost je svakog hrišćanina ne samo da očekuje dolazak našeg Gospoda Isusa Hrista catdog “čekajući i želeći da bude skorije dolazak Božijega dana” (II Petr. 3, 12). catdog nego i da ga ubrza. Kad bi svi oni koji ispovedaju Njegovo ime, donosili i rod na Njegovu slavu, kako bi brzo čitav svet bio zasejan semenom Jevanđelja! Poslednja velika žetva ubrzo bi sazrela i Hristos bi došao da sabere dragocenu pšenicu.PVU 38.4