13—Dva Molitelja

Ovo poglavlje zasniva se na Jevanđelju po Luki 18, 9 catdog 14.

“A i drugima koji mišljahu za sebe da su pravedni i druge uništavahu”, Hristos je ispričao parabolu o fariseju i cariniku. Farisej je pošao u hram da se pomoli, ali ne zato što je osećao da je grešnik kome je potreban oproštaj, već samo zato da bi razmetljivo istakao svoje zasluge i dobio pohvalu. On je svoju molitvu smatrao aktom koji će ga preporučiti Bogu, a u isto vreme pred ljudima izazvati visoko mišLjenje o njegovoj pobožnosti. Nadao se da će na taj način osigurati naklonost i odobravanje i Boga i ljudi. Ono što je njega pokretalo na molitvu bio je samo lični interes.PVU 98.1

On je bio pun samohvalisanja. To pokazuje njegov pogled, hod, ponašanje, pa čak i njegova molitva. Odvojivši se od ostalih kao da želi reći: “odlazi, ne dohvataj me se, jer sam svetiji od tebe” (Is. 65, 5), stajao je i molio se “u sebi” Potpuno zadovoljan sobom, verovao je da ga i Bog i ljudi gledaju s velikim zadovoljstvom.PVU 98.2

“Bože!” naglasio je on “hvalim te što ja nijesam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik” Dakle, farisej o svom karakteru sudi, ne prema svetosti Božjeg karaktera već prema karaktereu drugih ljudi. Njegove misli su, umesto na Boga, usmerene na ljude, i tu leže cela tajna njegovog potpunog zadovoljstva catdog sopstvenim stanjem.PVU 98.3

On nabraja svoja dobra dela: “Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam” Religija fariseja uopšte ne može da gane dušu, jer on ne teži za karakterom koji je sličan Božjem ni za srcem koje je puno ljubavi i milosrđa. On se zadovoljava religijom koja se odražava samo u spoljašnjem životu. Njegova pravednost je samo njegova, catdog plod njegovih sopstvenih dela i odmeravana ljudskim merilima.PVU 99.1

Svi oni koji sebe smatraju pravednicima, preziru ostale ljude. Sudeći o sebi uglavnom prema drugima, farisej isto tako i druge procenjuje prema sebi. Svoju pravednost on upoređuje sa njihovom, i ukoliko su drugi ljudi gori utoliko on sebi izgledaju pravedniji. Njegova samopravednost navodi ga da optužuje druge. “Ostali ljudi” su za njega prestupnici zakona Božjeg i kao takve on ih osuđuje. Time on otkriva duh sotone, koji je “opadač braće naše.” S takvim duhom, on u svojoj molitvi nije mogao da stupi u razgovor duše s Bogom, i vratio se kući bez Božjeg blagoslova.PVU 99.2

Carinik je ušao u hram zajedno s ostalim poklonicima, ali se ubrzo odvojio od njih kao nedostojan da im se pridruži u molitvi. Stojeći podalje, ne htede “ni očiju podignuti k nebu, nego bijaše prsi svoje” u dubokom bolu i gnušanju na samog sebe. Bio je svestan da je prestupnik pred Bogom, da je grešan i opoganjen. On nije mogao očekivati milosrđe čak ni od svoje okoline jer su ga svi gledali s prezirom. Znao je da nema nikakvih zasluga na osnovu kojih bi se mogao preporučiti Bogu. Stoga je zavapio u očajanju: “Bože , milostiv budi meni grešnome” On sebe nije upoređivao s drugima. Savladan osećanjem krivice, stajao je zaboravljajući sve, sam u prisustvu Boga. Njegova jedina želja bila je da dobije oproštaj i mir, u svojoj molitvi pozivao se samo na Božju milost; i dobio je traženi blagoslov. “Kažem vam”, naglasio je Hristos, “da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj”PVU 99.3

Farisej i carinik predstavljaju dve velike grupacije ljudi u koje se dele svi oni koji u molitvi izlaze pred Boga. Njihovi prvi predstavnici bila su dva prva deteta rođena na ovom svetu. Kajin se osećao prevednim, i pred Boga izašao samo sa žrtvom zahvalnicom. On nije priznavao ni greh ni potrebu za milošću. Međutim, Avelj je došao s krvlju koja je upućivala na Jagnje Božje. Došao je kao grešnik, priznavajući da je izgubljen i da mu je jedina nada u nezasluženoj ljubavi Božjoj. Bog je sa odobravanjem pogledao na njegovu žrtvu, a na Kajinovu nije. Osećanje da nam je Bog potreban i priznavanje sopstvenog siromaštva i greha, prvi su uslov da budemo primljeni kod Boga. “Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko” (Mat. 5, 3).PVU 99.4

I za one koje predstavlja farisej, kao i za one koje predstavlja carinik pouka se nalazi u iskustvu apostola Petra. U početku svoje misije u svojstvu Hristovog učenika, Petar je o sebi imao veoma visoko mišljenje. Smatrao se jakim. I, isto kaoi ovaj farisej, u svojim očima nije bio “isto što i drugi ljudi” Kad je Hristos one večeri, pre nego što će biti izdan, upozorio svoje učenike: “Svi ćete se sablazniti o mene ovu noć”, Petar je samouvereno izjavio: “Ako se i svi sablazne, ali ja neću” (Marko 14, 27. 29). Petar nije bio svestan opasnosti u kojoj se nalazio. Samopouzdanje ga je odvelo na pogrešan put. Osećao se sposobnim da se odupre iskušenju; ali posle svega nekoliko časova došla je proba i on se čak uz zakletvu odrekao svoga Učitelja.PVU 100.1

I kad ga je kukurikanje petla podsetilo na Hrisove reči, iznenađen i užasnut onim što je upravo učinio obazreo se, pogledao u onom pravcu gde su vezanog čvrsto držali Njegovog Učitelja. Istog trenutka i Hristos je svoj pogled uputio na Petra; i u tom bolnom pogledu, u kom su bili pomešani ljubav i sažaljenje, prepoznao je Petar samog sebe, naglo izašao napolje i gorko zaplakao. Hristov pogled slomio je njegovo srce. Petar se obratio i gorko okajao svoj greh. On je bio sličan ovom cariniku u svom kajanju i skrušenosti, pa je slično njemu našao i milost. Hristov pogled mu je osigurao oproštaj.PVU 100.2

Petrovog samopouzdanja je tada zauvek nestalo. Nikad više nije ponovio svoje nekadašnje hvalisave izjave.PVU 100.3

Posle vaskrsenja Hristos je još tri puta proveravao Petra. “Simone Jonin!”, upitao je On, “ljubiš li me većma nego ovi?” Petar se sada nije više uzdizao iznad svoje braće, već se obratio Onome koji je mogao da čita njegovo srce. “Gospode!”, odgovorio je on “ti sve znaš, ti znaš da te ljubim” (Jovan 21, 15. 17).PVU 100.4

Tada je dobio određeni nalog. Povereno mu je delo veće i delikatnije nego što je do tada imao.PVU 101.1

Hristos mu je naredio da napasa ovce i jaganjce Njegovog stada. Poverivši mu na ovaj način pastirsku brigu za duše za koje je dao svoj život. Hristos je Petru pružio najjači dokaz o poverenju i iskrenost njegovog obraćenja i vraćanja u prvobitni položaj. Nekada toliko buran, slavoljubiv i samopouzdan, ovaj učenik je postao pokoran i spreman na kajanje. Od sada je bio spreman da sledi svog Gospoda i u samoodricanju i požrtvovanju. Bio je Hristov saučesnik u stradanju; i kad Hristos bude sedeo na prestolu svoje slave, Petar će s Njim učestvovati i u slavi.PVU 101.2

Isto zlo koje je Petra dovelo do pada, a fariseju onemogućilo da u svojoj molitvi uspostavi stvarnu vezu sa Bogom donosi i danas propast hiljadama ljudi. Ništa nije tako uvredljivo za Boga, a tako opasno za ljudsku dušu kao oholost i uobraženost. Od svih greha to je najbeznadniji i gotovo neizlečiv greh.PVU 101.3

Petrov pad nije nastupio trenutno i odjednom, već postepeno. Samopouzdanje ga je navelo da veruje da je spasen i siguran, i korak po korak on se spuštao sve niže dok se konačno nije odrekao svog Učitelja. Dokle god smo na ovom svetu nikad se ne smemo u potpunosti osloniti samo na sebe, niti se osećati sigurnim od svake napasti. One koji prime Spasitelja, ma koliko iskreno bilo njihovo obraćenje, nikad ne treba učiti da kažu ili osećaju da su već spaseni. To je zabluda. Pravilno je učiti ih da u svom srcu gaje veru i nadu; međutim, čak i onda kad smo se predali Hristu i znamo da nas on prihvata, mi ipak nismo van domašaja iskušenja. Reč Božja kaže: “Mnogi će se očistiti, ubijeliti i okušati” (Dan. 12, 10). Samo onaj koji odoli iskušenju “kad bude kušan primiće vijenac života” (Jakov 1, 12).PVU 101.4

Oni koji su u svom prvom osvedočenju, kad prime Hrista, skloni da kažu: “Spasen sam”, nalaze se u opasnosti da se suviše uzdaju i oslanjaju samo na sebe. Oni uopšte nisu svesni sopstvene slabosti i ne vide da im je stalno potrebna božanska snaga i pomoć. Nespremni na sotonina lukavstva, kad se nađu u iskušenju, mnogi slično Petru padaju u najdublje grehe. Za sve nas važi upozorenje: “Koji misli da stoji, neka se čuva da ne padne” (I Kor. 10, 12). Naša jedina sigurnost nalazi se u stalnom nepoverenju u sebe i potpunoj zavisnosti od Hrista.PVU 101.5

Petru je bilo neophodno da uvidi nedostatke svog karaktera i shvati koliko mu je potrebna snaga i milost Hristova. Gospod nije mogao da ga poštedi iskušenja ali je mogaoda bude pošteđen poraza. Da je Petar prihvatio blagovremenu Hristovu opomenu, on bi stražio u molitvi. Hodio bi sa strahom i drhtanjem čuvajući se da se ne spotakne. Tako bi dobio božansku pomoć i sotona ga ne bi nadvladao.PVU 102.1

Petrov pad je usledio samo zbog njegovog preteranog samopouzdanja; ali je pokajanjem i poniznošću on ponovo čvrsto stao na svoje noge. Zapis o njegovom iskustvu predstavlja ohrabrenje za svakog grešnika koji je spreman da okajava svoje grehe. Iako je Petar teško sagrešio, on ipak nije bio ostavljen i prepušten samom sebi. Reči Hristove: “Ja se molih za tebe da tvoja vjera ne prestane” (Luka 22, 23), ostale su neizbrisivo urezane u njegovoj duši. Razdiran grižom savesti, Petar je u ovoj Hristovoj molitvi i u sećanju na onaj Njegov pogled pun ljubavi i samilosti nalazio svoju jedinu nadu. I posle svog vaskrsenja Hristos je mislio na Petra kad je u poruci upućenoj po anđelu ženama, koje su došle na Njegov grob, naglasio: “Nego idite kažite učenicima njegovijem i Petru da pred vama otide u Galileju; tamo ćete ga vidjeti” (Marko 16, 7). Petrovo kajanje bilo je prihvaćeno od Spasitelja koji je spreman da pokajniku oprosti i koji zaista može da oprosti grehe.PVU 102.2

Isto ono milosrđe koje je bilo ukazano Petru ukazuje se i danas svakoj duši koja je pala u iskušenje. Sotonino posebno lukavstvo sastoji se u tome da čoveka navede na greh a zatim da ga ostavi u stanju takve bespomoćnosti i očajanja da se uopšte i ne usudi tražiti oproštaj. Ali zašto bismo strahovali kad je Bog rekao: “Neka se uhvati za silu moju da učini mir sa mnom, i učiniće mir sa mnom” (Is. 27, 5). Sve što je potrebno da bi se nadoknadile naše slabosti i da bismo bili ohrabreni da priđemo Hristu ponuđeno je velikodušno.PVU 102.3

Hristos je dao svoje slomljeno telo da otkupom vrati Bogu ono što Mu je kao nasleđe već pripadalo, i da ljudima da još jedno vreme milosti i probe. “Zato i može navijek spasti one koji krozanj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njh” (Jev. 7, 25) . Njegov bezgrešni život, Njegova poslušnost i smrt na krtu Golgote, bili su zalog za izgubljeni ljudski rod. Pa još i sada On se kao Poglavar našeg spasenja zalaže za nas, ne samo kao onaj koji moli, već kao Pobednik koji svojom pobedom polaže puno pravo na to. Njegova je žrtva bila savršena i On kao naš posrednik vrši službu koju je dobrovoljno prihvatio, držeći pred Bogom kadionicu u kojoj se molitve, priznanja i zahvalnosti Njegovog naroda mešaju sa Njegovim zaslugama. Okađeni tamjanom Njegove pravde, ovi prinosi se uzdižu pred Boga kao slatki miomiris. Prinos je potpuno prihvatljiv, i za sve prestupe tako se dobija oproštaj.PVU 103.1

Hristos je uzeo na sebe da bude naš zastupnik i jemac, i On ne zanemaruje nikoga. On koji nije mogao podneti da ljudska bića budu izložena večnoj propasti, već je svoju dušu dao na smrt njih radi, s najdubljim saosećanjem i milošću gleda na svaku dušu koja shvata da se sama ne može spasti.PVU 103.2

Svakome koji očajava On će pomoći da se uzdigne. On koji je svojim izmirenjem stavio ljudima na raspolaganju bezgranično blago duhovne sile neće nikada propustiti da ovu silu ne upotrebi u njihovu korist. Sve svoje grehe, brige i boli stavimo kod Njegovih nogu, jer nas On ljubi. Svaki Njegov pogled i svaka Njegova reč treba da nam ulivaju pouzdanje. On će naš karakter formirati i izgraditi prema svojo volji.PVU 103.3

I pored sve svoje moći sotona nije u stanju da savlada dušu koja se s puno poverenja preda Hristu. “On daje snagu umornome, i nejakome umnožava krjepost” (Is. 40, 29).PVU 103.4

“Ako priznajemo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe naše, i očisti nas od svake nepravde” (I Jov. 1, 9). “Samo poznaj bezakonje svoje, da si se odmetnula Gospodu Bogu svojemu” (Jer. 3, 13). “I pokropiće vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svijeh gadnijeh bogova vaših” (Jezek. 36, 35).PVU 103.5

Međutim, da bismo našli oproštaj i mir, mi pre toga moramo postati svesni svoje grešnosti i ta svest mora da nas izvede na pokajanje. Farisej se uopšte nije osećao grešnim. Duh Sveti uopšte nije mogao da utiče na njega. Duša mu je bila obavijena oklopom samopravednosti koji ni najoštrije strele Božje, usmerene rukom anđela, nisu mogle da probiju. Hristos može da spase samo onoga ko uvidi i prizna da je grešnik. On je došao “da iscijeli skrušene u srcu; da propovijeda zarobljenima da će se otpustiti, i slijepima da će progledati, da otpusti sužnje” (Luka 4, 18). Međutim, On sam je rekao da “ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni” (Luka 5, 31). Moramo spoznati svoje pravo stanje, inače nećemo osetiti potrebu za Hristovom pomoći. Moramo shvatitida nam preti opasnost, inače nećemo tražiti utočište. Moramo osetiti bol svojih rana, inače nećemo tražiti isceljenje.PVU 104.1

Gospod kaže: “Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slijep, i go. Savjetujem te da kupiš u mene zlata žeženoga u ognju, da se obogatiš; i bijele haljine da se obučeš, i da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti očinjom pomaži oči svoje da vidiš” (Otkr. 3, 17, 18). Zlato u vatri prečišćeno predstavlja veru koja deluje kroz ljubav. Samo na taj način možemo doći u sklad sa Bogom. Mi možemo biti veoma aktivni u delu, možemo učiniti mnogo; ali bez ljubavi, one ljubavi kakva je živela u Hristovom srcu, ne možemo postati članovi nebeske porodice.PVU 104.2

Čovek sam po sebi nije u stanju da spozna svoje zablude. “Srce je prijevarno više svega i opako; ko će ga poznati” (Jer. 17, 9). Ustima se može priznati siromaštvo duha a da srce to ipak ne prizna. Dok govorimo Bogu o svom duhovnom siromaštvu, srce može da gori uobraženošću da je zbog svoje poniznosti i uzvišene pravednosti dostojnije od drugih. Međutim, pravu predstavu o sopstvenom stanju možemo steći samo na jedan način catdog ako stalno gledamo u Hrista. Tako visoko mišljenje o svojoj pravednosti ljudi imaju samo zato što ne poznaju Hrista. Dok razmišljamo o Njegovoj čistoti i uzvišenosti tada tek u pravoj svetlosti vidimo svoje slabosti, nedostatke i svoje siromaštvo. Postajemo svesni da smo izgubljeni i beznadni, odeveni u odeću samopravednosti, kao i svi ostali grešnici. Uviđamo da se sopstvenom dobrotom i pobožnošću nikad ne bismo spasli, veš samo neizmernom Božjom milošću.PVU 104.3

Molitva ovog carinika bila je uslišena zato što je odražavala zavisnost koja je proisticala iz potpunog oslanjanja na Svemogućeg. Samom cariniku činilo se da on nema ništa drugo osim srama na licu. To bi morali da uvide svi koji se u molitvi obraćaju Bogu. Samo verom catdog verom koja se odriče svakog samopouzdanja catdog ponizni molbenik treba da se uhvati za silu Svemogućega.PVU 105.1

Nema spoljne forme koja bi mogla da zameni jednostavnu veru i potpuno samoodricanje.PVU 105.2

Međutim, nijedan čovek to ne može da učini sam, sopstvnom snagom. Mi samo možemo dati pristanak da Hristos to učini za nas. Onda će duša govoriti: Gospode, uzmi moje srce; jer ja sam nisam u stanju da Ti ga predam; ono predstavlja Tvoju svojinu. Drži ga čisti, jer ga sam ne mogu držati u takvom stanju,da bi Ti mogao boraviti u njemu. Spasi me od mene samog, od moga sopstvenog “ja”, koje me čini toliko nesličnim Hristu. Formiraj i uobliči moj karakter i uzdigni me u čistu i svetu atmosferu u kojoj će tvoja ljubav punom snagom moći da se uliva u moju dušu.PVU 105.3

Odreći se u potpunosti samog sebe nije dovoljno samo na početku hrišćanskog živoa. To se mora obnavljati na svakom novom koraku preduzetom u cilju napredovanja na putu vere. U svemu što učinimo dobro zavisimo od snage koja se ne nalazi na nama samima. Zato je neophodno da svoje srce u molitvi stalno izlivamo pred Bogom, da skrušena srca stalno priznajemo svoje grehe i da budemo ponizni pred Njim. Bićemo sigurni na svom put samo ako smo uvek spremni da se odreknemo sebe i da se potpuno oslonimo na Hrista.PVU 105.4

Što se više približimo Hristu i jasnije upoznamo čistotu Njegovog karaktera, utoliko ćemo jasnije shvatiti težinu i odvratnost greha, i utoliko ćemo manje biti skloni da uzdižemo sami sebe. Oni koje nebo priznaje svetima, najmanje se hvale sopstvenom dobrotom. Apostol Petar je bio veran sluga Hristov, bio je bogato počastvovan božanskim prosvetljenjem i silom, veoma aktivno je učestvovao u podizanju Hristove zajednice, ali nikada nije zaboravio strašno poniženje kroz koje je prošao; njemu je njegov greh bio oprošten; ali ipak on je dobro znao da slabost svoga karaktera catdog koja je i bila uzrok njegovog greha catdog može pobediti samo milošću Hristovom. U samom sebi nije nalazio ništa što bi trebalo uzdizati i slaviti.PVU 105.5

Nijedan od apostola ili proroka nikada nije tvrdio za sebe da je bez greha. Ljudi koji su u čistoti svog življenja bili Bogu najbliži, koji bi radije svoj život žrtvovali nego svesno učinili neko zlo ljudi koji su bili počašćeni božanskim prosvetljenjem i snagom, priznavali su grešnost svoje prirode. Oni se nikada nisu pouzdavali u smrtno telo. Nisu sticali svoju pravednost nego su se pozivali samo na zasluge pravde Hristove. Tako mora biti i sa svima koji se ugledaju na Hrista.PVU 106.1

Pri svakom novom koraku u našem hrišćanskom životu biće naše kajanje sve dublje. Onima kojima je oprostio i koje priznaje kao svoje, Gospod kaže: “I opomenućete se zlijeh putova svojih i djela svojih koja ne bjehu dobra, i sami ćete sebi biti mrski za bezakonja svoja i za gadove svoje” (Jezek. 36, 31). Zatim isto tako kaže On: “I ja ću utvrditi svoj zavjet s tobom, i poznaćeš da sam ja Gospod” (Jezek. 16, 62. 63). Tada se naša usta neće otvoriti da uzdižemo i veličamo sami sebe.PVU 106.2

Bićemo svesni da se naša pravovaljanost nalazi jedino u Hristu. Priznanje apostolovo biće i naše: “Jer znam da dobro ne živi u meni to jest u tijelu mojemu. Jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim” (Rimlj. 7, 18). “A ja Božje sačuvaj, da se čim drugijem hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, kojega radi razape se meni svijet i ja svijetu” (Gal. 6, 14).PVU 106.3

Da bismo stekli ovakvo iskustvo nalaže nam se: “Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem. Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno” (Filib. 2, 12. 13). Bog ovo ne nalaže zato da biste se vi plašili da će On možda propustiti da izvrši svoje obećanje, da će Mu dosaditi strpljenje ili, pak da neće imati samilosti prema vama. Međutim, bojte se da vaša volja nije potčinjena volji Hristovoj, i da vašim životom ne vladaju nasleđene ili pak stečene negativne crte karaktera. “Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno” Bojte se da se vaše “ja” ne ispreči između vaše duše i Velikog Učitelja. Strahujte da vaše “ja” ne osujeti cilj koji Bog želi da postignete. Bojte se prevelikog pouzdanja u sopstvene snage. Bojte se da svoju ruku ne istrgnete iz ruke Hristove pokušavajući da stazom života idete sami bez Njegovog stalnog prisustva.PVU 106.4

Moramo izbegavati sve što podstiče oholost i uobraženost; stoga hvalisanje i laskanje ne treba ni primati ni davati. Laskanje je delo sotonino. On laska, isto tako kao što i optužuje i proklinje, nastojeći da na taj način upropasti dušu. One koji ljudima laskaju i hvale ih koristi sotona kao svoje agente. Radnici Hristovi ne smeju primati laskanja niti pak laskati drugima. Oni treba potpuno da izgube iz vida sebe. Uzdizati i slaviti treba samo Hrista. Na Onoga “koji nas ljubi, i umi nas od grijeha našijeh krvlju svojom” (Otkr. 1, 5), treba da bude usmereno svako oko i Njega treba da hvali i uzdiže svako srce.PVU 107.1

Život u kome se gaji strah Gospodnji neće nikada biti život tuge i sumornosti. Samo odsutnost Hristova daje tužan izraz našem licu, a životu bezdan izgled beskrajnog hadžiluka (hodočašća). Ljudi koji su prepuni samopoštovanja i samoljublja ne osećaju potrebu za živom i ličnom vezom sa Hristom. Srce koje nikada nije palo na Stenu (Hrista Isusa) ponosi se svojom celovitošću. Ljudi žele dostojanstvenu religiju, put koji je toliko širok da ima dovoljno prostora za sve njihove sklonosti i osobenosti. Njihovo samoljublje, njihova težnja da budu popularni i hvaljeni, izgone iz njihovog srca Spasitelja; a bez Njega u duši je samo sumornost i tuga. Međutim, Hristov boravak u duši predstavlja izvor radosti. Za sve one koji prime Hrista, i sam osnovni ton Reči Božje predstavlja radost.PVU 107.2

“Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u vječnosti, kojemu je ime sveti: na visini, i u svetinji stanujem i s onijem ko je skrušena srca i smerna duha, oživljavajući duh smjernijeh i oživljavajući srce skrušenijeh” (Is. 57, 15).PVU 107.3

Mojsije je catdog da bi mogao ugledati slavu Božju catdog morao biti sklonjen u raselinu jedne strane.PVU 107.4

Tako isto kad se i mi sklonimo u raselinu Stene koja predstavlja Hrista, On sam će nas zakloniti svojom probodenom rukom i moći ćemo da čujemo šta Gospod poručuje svojim slugama. Kao i nekada Mojsiju, Gospod će nam se otkriti kao “Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev, i obilan milosrđem i istinom koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grijehe” (II Mojs. 34, 6. 7).PVU 108.1

Delo iskupljenja povlači za sobom posledice koje čovek jedva može i da nasluti. “Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono ugotovi Bog onima, koji ga ljube” (I Kor. 2, 9). Ako se grešnik, privučen snagom Hristovom, približi uzdignutom krstu i u dubokoj skrušenosti ničice padne pred njim, on će biti prepoređen. Daće mu se novo srce, i on će postati potpuno novo stvorenje u Hristu Isusu. Svetost ništa više i ne traži. Sam Bog pravda onoga koji je od vjere Isusove” (Rimlj. 3, 26). “A koje opravdava one i proslavi” (Rimlj. 8, 30). Ma kako bile velike sramota i uniženost prouzrokovane grehom, još uvek su veći čast i uzvišenost koji su nam omogućeni zahvaljujući iskupljujućoj ljubavi Hristovoj. Ljudskim bićima koja teže za tim da obnove u sebi božanski lik dato je pravo na najveće blago neba, na preuzvišenu čast, što će ih uzdići na položaj čak i viši od položaja anđela koji nikada nisu pali.PVU 108.2

“Ovako veli Gospod, izbavitelj Izrailjev, svetac njegov onome kojega preziru, na koga se gadi narod, sluzi onih koji gospodare: carevi će vidjeti i ustati i knezovi će se pokloniti radi Gospoda, koji je vjeran, radi sveca Izrailjeva, koji te je izabrao” (Is. 49, 7).PVU 108.3

“Jer koji se sam podiže poniziće se; a ko se sam ponižuje podignuće se” (Luka 18, 14).PVU 108.4