Sejač i seme

Parabolom o sejaču, Hristos ilustruje predstavu o nebeskom carstvu i delu Velikog Domaćina za svoj narod. Kao što sejač izlazi u polje da seje, tako je On došao na ovu zemlju da poseje seme nebeske istine. I same Njegove pouke date u parabolama predstavljaju seme u kojemu se nalazi najdragocenija poruka Njegove milosti. Parabola o sejaču, zbog svoje jednostavnosti, ne ceni se kao što bi trebalo. Od prirodnog semena bačenog u zemlju, Hristos želi da naše misli usmeri na seme Jevanđelja čijom se setvom čovek ponovo dovodi do vernosti prema Bogu. Vladar neba dao nam je parabolu o sićušnom semenu, jer isti zakoni koji vladaju setvom zemljaskog semena, vladaju i setvom semena istine.PVU 12.1

Na obali Galilejskog mora sabralo se mnoštvo naroda da vidi i čuje Isusa. Masa radoznalih catdog u čijoj sredini su mnogi bolesnici ležali na svojim nosilima catdog nestrpljivo je čekala da svoje potrebe iznese pred Njega. Njemu je Bogom bilo dano pravo da leči patnje i bolesti grešnog čovečanstva. Stoga je on zapovedao bolestima da iščeznu i širio oko sebe život, zdravlje i mir.PVU 12.2

Pošto se mnoštvo stalno povećavalo, narod se tiskao neposredno oko Hrista sve dok nije sasvim ponestalo mesta za novo pristigle. On je zato, doviknuvši nekoliko reči ljudima koji su bili u čamcu, ušao u barku kojom je trebalo da se preveze na drugu stranu jezera, i naredivši učenicima da čamac malo odmaknu od obale, nastavio da iz čamca govori mnoštvu okupljenom na obali. Pored mora prostirala se lepa ravnica Genizaret, iznad koje su se uzdizali okolni brežuljci. Na obroncima brežuljaka, kao i u ravnici, mogli su se videti sejači i žeteoci koji su se bavili sejanjem semena i žetvom ranog žita. Posmatrajući prizor, Hristos nastavi: catdog “Gle, iziđe sijač da sije. I kad sijaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobiše ih. A druga padoše na kamenita mjesta, gdje ne bijaše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne bijaše u dubinu zemlje. I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila posahnuše. A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih. A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset”PVU 13.1

Ljudi onog vremena nisu razumeli Hristovu misiju. Put i način Njegovog dolaska nisu bili u skladu sa njihovim očekivanjima. Gospod Isus predstavljao je osnovu celokupnog jevrejskog verskog uređenja, čija je uzvišena catdog Bogom određena catdog služba imala za cilj poučavanje naroda da će u određeno vreme doći Onaj na koga su sve te ceremonije ukazivale. Međutim, Jevreji su catdog uzdižući samo forme i ceremonije catdog izgubili iz vida ono na što su sve te formalnosti u stvari ukazivale.PVU 13.2

Tradicije, pravila i odredbe koje su ljudi propisali sakrili su od njih upravo one pouke koje je Bog hteo da ima na taj način pruži. Ova pravila i tradicije postali su im samo prepreka za pravilno shvatanje i praktičnu primenu istinske vere. I kad se pojavila stvarnost, u ličnosti Isusa Hrista, oni ne prepoznaše u Njemu ispunjenje svih svoijh simbola catdog suštinu senki i nagoveštaja. Držeći se čvrsto jos uvek beskorisnih simbola i ceremonija, odbacili su stvarnosti i tražili znak, iako je Sin Božji već došao. Na vest: “Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko” (Mat. 3, 2), oni su tražili čudo. Hristovo jevanđelje za njih je postalo kamen spoticanja, jer su tražili znak, a ne spasenje. Očekivali su da će se Mesija dokazati silnim osvajačkim podvizima, podižući svoju vladavinu na ruševinama zemaljskih carstava. Na takva njihova očekivanja Hristos je odgovorio parabolom o sejaču. Carstvo Božje neće pobediti ni snagom oružja, ni posredovanjem sile, nego usađivanjem novih načela u srca ljudska.PVU 13.3

“Koji sije dobro sjeme ono je sin čovječij” (Mat. 13, 37). Hristos je došao ne kao car, nego kao sejač; ne da ruši zemaljska carstva, nego da seje seme; ne da uputi svoje sledbenike na zemaljske pobede i nacionalnu veličinu, nego na žetvu u kojoj se sakuplja posle strpljivog rada, posle prividnih gubitaka i razočaranja.PVU 14.1

Fariseji su očevidno shvatili značenje Hristove parabole, ali im je njeno naravoučenije nije bilo dobrodošlo. Pravili su se kao da je nisu razumeli. Za masu okupljenih je namera koju je novi Učitelj uvio u ovu parabolu još uvek predstavljala veliku tajnu, ona je njihova srca bolno taknula i njihove častoljubive želje gorko izneverila. Čak ni Hristovi učenici nisu razumeli priču, ali ona je pobudila njihovu radoznalost. Pristupili su Isusu nasamo i zatražili posebno objašnjenje.PVU 14.2

Hristos je upravo i želeo da izazove ovo pitanje, da bi im mogao dati opširnije tumačenje i određenu pouku. On im je objasnio parabolu, kao što će rado učiniti jasnim svoje reči svakome ko Ga zamoli iskrenim srcem. Oni koji Reč Božju proučavaju sa željom da im Sveti Duh rasvetli um neće nikada ostati u tami u pogledu značenja pročitanih reči. “Ko hoće Njegovu volju tvoriti razumjeće je li ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim” (Jovan 7, 17). Svi oni koji dolaze Hristu radi jasnije spoznaje istine, primiće je. On će im otkriti tajne carstva nebeskog, a te tajne može da shvati samo srce koje čezne za spoznajom istine. Nebeska svetlost zablistaće u hramu duše osvetljavajući, poput zapaljene svetiljke, stazu i drugima. Na istoku su u to vreme životne prilike bile tako nesređene i nesigurne, a opasnost od nasilja tako velika, da su ljudi najvećim delom stanovali u gradovima ograđenim zidovima; i ratari su u cilju obavljanja poljskih radova samo danju izlazili izvan gradskih bedema. Tako je i Hristos, nebeski sejač, izašao da seje. On je napustio svoj nebeski dom, mesto bezbednosti i mira, ostavio slavu koju je imao kod Oca još pre postanja sveta i svoj položaj na prestolu svemira. Došao je da palom svetu, kao čovek koji zna šta je patnja, sam bez igde ikoga, izložen iskušenjima , u bolu i suzama seje seme života i da ga zatim zalije sopstvenom krvlju.PVU 14.3

Na isti način moraju i Njegove sluga izaći da seju. Kad je Avram bio pozvan da seje seme istine, bilo mu je naređeno: “Izađi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati” (I Mojs. 12, 11). “I iziđe ne znajući kuda ide” (Jevr. 11, 8). Tako je apostolu Pavlu, dok se molio u jerusalimskom hramu, došla božanska poruka: “Idi, jer ću ja daleko da te pošaljem među neznabošce” (Djela 22, 21). Tako i svi oni koji su pozvani da se ujedine sa Hristom, moraju napustiti sve, da bi išli za Njim. Sve stare veze moraju raskinuti, svi životni planovi i sve zemaljske nade napustiti. Seme se mora sejati u trudu i suzama, u samoći i požrtvovanju.PVU 15.1

“Sijač riječ sije” Hristos je došao da svet zaseje semenom istine. Od samog pada prvih ljudi u greh, sotona nije prestao da seje seme zablude. Svoju prvu pobedu nad čovekom on je zadobio posluživši se lažju, na isti način on i sada radi da bi uništio carstvo Božje na zemlji i da bi zadržao ljude pod svojom vlašću. Hristos je, međutim, kao sejač iz jednog daleko uzvišenijeg sveta, došao da seje seme istine. On, koji je delio savete sa Ocem i koji je boravio u najtajnijoj svetinji Večnoga, doneo je ljudima čista načela istine. Isina koja je svetu otkrivena otkako je čovek pao dolazila je samo preko Hrista. Preko Njega je i neraspadljivo seme: “Riječju živoga Boga, koja ostaje dovijeka” (I Petr.1, 23), stiglo do ljudi. Još u onom prvom obećanju, upućenom palom ljudskom rodu odmah posle greha u Edemskom vrtu, sejao je Hristos seme Jevanđelja. Međutim, parabola o sejaču odnosi se naročito na Njegov lični rad među ljudima i na delo koje je on time utemeljio.PVU 15.2

Reč Božja predstavlja seme. Svako seme ima u sebi klicu života, u kojoj je, tako reći, zatvoren i skriven život same biljke. Na isti način nalazi se život i u Reči Božjoj. “Riječi koje vam ja rekoh”, (naglasio je Hristos,) “Duh su i život su” (Jovan 6, 63). “Ko moje riječi sluša i vjeruje onome koji je mene poslao, ima život vječni” (Jovan 5, 24). U svakoj zapovesti i u svakom obećanju Reči Božje nalazi se sila, pa i sam božanski život kojima se date zapovesti mogu i izvršiti i obećanja ostvariti. Ko verom prihvata Reč, prima i sam život i karakter Božji.PVU 15.3

Svako zrno semena donosi rod prema svojoj vrsti. Seme posejano kako treba i pod povoljnim uslovima, razviće u biljci život koji je skriven već postojao u samom semenu. Tako će isto i nepropadljivo seme Reči Božje kad se verom prima u dušu, obrazovati karakter i život sličan karakteru i životu Božijemu.PVU 16.1

Učitelji Izrailja nisu sejali seme Reči Božje. Delo Hristovo, kao učitelja isine, bilo je u očitoj suprotnosti sa rabinima onoga vremena. Oni su se zadržali samo na tradicijama, na ljudskim teorijama i špekulacijama. Često su umesto samu Božju Reč, isticali ono što su o njoj rekli ili napisali ljudi. Njihovo učenje nije imalo snagu da oživi dušu. Međutim, predmet Hristovog poučavanja i propovedanja bilo je upravo Reč Božja; a onima koji su hteli da Ga zbune pitanjima, odgovarao je kratko i jasno: “Pisano je” “Šta kaže pismo?” “Kako čitaš?”PVU 16.2

U svakoj prilici kada bi probudio interesovanje kod prijatelja i neprijatelja, posejao je seme Reči Božje. On koji je sam Put, Istina i Život, koji je svojim životom predstavljao živu Reč, upućuje na pisma proroka i dodaje: “I ona svjedoče za mene” “I, počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im šta je za njega u svemu pismu” (Jovan 5, 39; Luka 24, 27).PVU 16.3

Hristove sluge i danas treba da vrše isto ovo delo. U našem vremenu, kao i u prošlosti, bitne istine Reči Božje ostavljaju se po strani, a umesto njih primaju se ljudske teorije i špekulacije. Mnogi takozvani propovednici Jevanđelja ne primaju celu Bibliju kao Reč nadahnuća. Jedan mudrac odbacuje ovaj deo, a drugi opet neki drugi deo stavlja u pitanje. Oni sopstveni sud uzdižu iznad Reči Božje; i tako Sveti spisi koje oni propovedaju počivaju na njihovom ličnom autoritetu, i time se uništava vera u božansko poreklo Svetog Pisma. Na taj način se svuda seje seme bezverja, jer se ljudi zbune i više ne znaju šta da veruju. Mnogo toga ljudi veruju i prihvataju bez ikakve osnove. Tako su i rabini za vreme Hrista mnogim delovima Svetog spisa davali nejasan, tajanstven i izveštačen smisao. Pošto je jasno učenje Reči Božje osuđivalo način njihovog postupanja, oni su nastojali da umanje i unište moć tih reči. Isto to se čini i danas. Reč Božja prikazuje se kao nešto tajanstveno i nerazumljivo da bi se time opravdalo prestupanje Njegovog zakona. Hristos je u svoje vreme osudio takvu praksu. On je Reč Božju propovedao tako da je svi razumeju. Upućivao je na Svete spise kao na neosporan autoritet, i mi treba da učinimo isto tako. Bibliju treba isticati kao Reč Večnoga Boga, kao kraj svake prepreke i temelj svake vere.PVU 16.4

Bibliji se zakida njena moć, i posledice toga vide se u opadanju i iščezavanju duhovnog života.PVU 17.1

U propovedima koje danas odjekuju sa mnogih propovedaonica nema one božanske sile koja budi savest i duši daje život. Slušaoci ne mogu reći: “Ne goraše li naše srce u nama kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše Pismo?” (Luka 24, 32). Mnogi vapiju za živim Bogom i čeznu za božanskom prisutnošću. Filozofske teorije i literaturni eseji, ma kako sjajni ne mogu zadovoljiti srce. Ljudske tvrdnje i pronalasci nemaju nikakve vrednosti. Narodu se mora progovoriti Reč Božja. Neka oni koji su slušali samo tradicije, ljudske teorije i pravila čuju glas Onoga čija Reč može da obnovi dušu i pripremi za večni život.PVU 17.2

Omiljene Hristove teme bile su Božja očinska ljubav i obilje Njegove milosti. Rado se zadržavao i na objašnjavanju svetosti Njegovog karaktera i zakona, a sebe je prikazivao ljudima kao Put, Istinu i Život. To treba da budu teme i Hristovih propovednika. Iznosite istinu onakvu kakva je ona u Isusu. Razjasnite svojim slušaocima zahteve zakona i Jevanđelja. Govorite ljudima o Hristovom životu samoodricanja i požrtvovanosti, o Njegovom poniženju i smrti, o Njegovom vaskrsenju i vaznesenju na nebo, o Njegovom posredovanju za nas pred Božjim prestolom i o Njegovom obećanju: “Opet ću doći, i uzeću vas k sebi” (Jovan 14, 3).PVU 17.3

Umesto da raspravljate o varljivim teorijama ili da pokušavate ućutkati neprijatelje Hristovog Jevanđelja, sledite Hristov primer. Dozvolite da čiste istine iz Božje riznice plamte u životu. “Propovijedajte Riječ” (II Tim. 4, 2). “Sijte pokraj svake vode,” “I u vrijeme i u nevrijeme” (Is. 32, 20). “A u koga je riječ moja, neka govori riječ moju istinito; šta će pljeva sa pšenicom? govori Gospod” (Jer. 23, 28). “Sve su riječi Božje čiste.Ne dodaji ništa rječima Njegovijem, da te ne ukori, i ne nađeš se laža” (Priče 30, 5.6).PVU 17.4

“Sijač riječ sije” Ovde se ističe veliko načelo koje treba da bude temelj svakog vaspitnog poduhvata. “Sjeme je riječ Božija” Međutim, u mnogim školama današnjeg vremena, Reč Božja se stavlja na stranu. Misli su potpuno obuzete drugim predmetima. Proučavanje pisaca koji ne veruju u Sveto Pismo zauzima značajno mesto u sadašnjem sistemu vaspitanja i obrazovanja. Školski udžbenici puni su skeptičkih misli i izreka. Čak i naučna istraživanja vode u zabludu, jer se njihova otkrića pogrešno tumače i izopačuju. Reč Božja se upoređuje sa navodnim tvrđenjima nauke, te se smatra nesigurnom ili sumnjivom. Tako se u misli i duše mladih seje seme sumnje koje u vreme iskušenja iznikne i donese svoj rod. Kad se izgubi vera u Reč Božju, tada duša ostaje bez vođe i bez ikakve zaštite. U takvom slučaju mladi obično odlaze na stranputicu koja ih udaljuje od Boga i večnog života.PVU 18.1

Sve veća i sve masovnija bezbožnost našeg vremena može se u najvećoj meri pripisati upravo ovom uzroku. Kad se Reč Božja potiskuje u drugi plan samim tim se gubi i njena snaga koja ograničava zle strasti neobraćenog srca. Ljudi na taj način seju u telo, i od tela će požnjeti izopačenost.PVU 18.2

U svemu tome uveliko leži uzrok duhovne slabosti i nesposobnosti. Odvraćajući se od Reči Božje da bi se hranio spisima nenadahnutih ljudi, duh zakržlja i oslabi, jer nije u doticaju sa dubokim i dalekosežnim načelima večne istine. Razum se prilagođava onome na čemu se najviše zadržava, i baveći se prolaznim ovozemaljskim stvarima, on postaje slab, njegova moć se ograničava i vremenom postaje sasvim nesposoban za zdravo rasuđivanje.PVU 18.3

Takvo obrazovanje ne vredi ništa. Glavni zadatak svakog učitelja treba da bude usmeravanje mladih na velike istine Nadahnuća, jer samo Sveto pismo daje vaspitanje korisno i za ovaj i za budući život.PVU 18.4

Neka niko ne misli da bi se na ovaj način sprečilo izučavanje nauke ili smanjio stepen obrazovanja. Znanje o Bogu je visoko kao nebo a opsežno i široko kao vasiona. Ništa toliko ne oplemenjuje i ne oživljava duh kao proučavanje velikih tema koje se tiču našeg večnog života. Kad bi mladi težili da shvate i proniknu u te Bogom dane istine to bi proširilo i ojačalo njihovu moć poimanja. Svaki učenik, koji je i “tvorac riječi”, naći će veliko polje za razmišljanje osiguravajući time sebi neprolazno znanje.PVU 18.5

Obrazovanje koje se može postići istraživanjem Svetog pisma, predstavlja, ne samo teorijsko, već i iskustveno saznanje o planu spasenja. Takvo obrazovanje će ponovo uspostaviti lik Božji u čoveku. Ojačaće i osnažiti um za borbu protiv iskušenja, a učenika osposobiti da bude saradnik Hristov u Njegovoj misiji milosti za izgubljeni svet. Učiniće ga članom nebeske porodice i pripremiti za učestvovanje u nasleđu svetih u videlu.PVU 19.1

Međutim, učitelj božanske istine može nam pružiti samo ono što je i sam naučio iz ličnog iskustva. Sejač seje “svoje seme” Hristos je poučavao istini, jer je i sam bio istina. Njegove sopstvene misli, Njegov karakter i Njegova životna iskustva utelovljeni su u Njegovoj nauci. Tako treba da bude i sa Njegovim slugama. Oni koji žele da drugima propovedaju Božju Reč moraju iz ličnog iskustva znati šta znači da im je Hristos postao mudrost, pravda, posvećenje i izbavljenje. Kad Reč Božju iznose drugima, nikad je ne smeju prikazati kao nešto što se samo smatra ili pretpostavlja da je tako; već zajedno sa apostolom treba da kažu odlučno: “Jer vam ne pokazasmo sile i dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista po pripovjetkama mudro izmišljenijem, nego smo sami vidjeli slavu Njegovu” (II Petr. 1, 16). Svaki koji propoveda Hrista treba da bude u stanju da zajedno sa ljubljenim Jovanom kaže: “I život se javi, i vidjesmo, i svjedočimo, i javljamo vam život vječni, koji bješe u Oca i javi se nama” (I Jov. 1, 2).PVU 19.2