Ljubaznost i plemenite pobude
Osećanja ljubaznosti, plemenitosti i dobrote, i brzo shvatanje duhovnih stvari, sve su to dragoceni talenti koji onima koji ih poseduju nameću ozbiljnu odgovornost. Sve to treba da se upotrebi u službi Bogu. Međutim, u tome mnogi greše. Zadovoljni što poseduju ovakve osobine, oni propuštaju da ih aktiviraju u svakodnevnoj službi za druge. Oni laskaju sebi da bi, ako im se pruži prilika i povoljne okolnosti, mogli učiniti veliko i dobro delo. Međutim, oni pasivno čekaju da im se takva prilika ukaže. Oni preziru skučenost bednog tvrdice koji gunđa čak i kad daje najmanju milostinju. Oni uviđaju da takav živi samo za sebe i da će morati polagati račun o talantima koje je zloupotrebio. S najvećim samozadovoljstvom oni ističu suprotnost između sebe i ovako skučenih tvrdica, smatrajući da se oni ponašaju mnogo bolje od svojih suseda čiji su postupci tako neplemeniti. Međutim, oni se samo zavaravaju. Posedovanje neiskorišćenih sposobnosti i dobrih osobina samo još više uvećava njihovu odgovornost. Oni koji su po prirodi emotivni, nežni i ljubazni dužni su pred Bogom da te svoje osobine ispoljavaju ne samo prema svojim prijateljima, nego prema svima kojima je na bilo koji način potrebna njihova pomoć. Društvena preimućstva predstavljaju “talante” koji se moraju upotrebiti na dobro svih onih koji dolaze u doticaj s nama. Ljubav koja se ukazuje samo nekolicini izabranih lica ustvari i nije ljubav, već sebičnost. Takva ljubav ne doprinosi ni na koji način ni dobru drugih ni slavi Božjeg imena. Oni koji na ovakav način zapostavljaju talante koje im je Gospodar poverio krivlji su u Božjim očima čak i od onih koje toliko preziru zbog tvrdičluka. Njima će se s pravom reći: “Znali ste volju Gospodara svojega, ali je niste tvorili”.PVU 252.3