Izgubljena ovca

Ovom prilikom svoje slušaoce Hristos nije podsetio na neke reči iz Svetih spisa. On se pozvao na svedočanstvo njihovog ličnog iskustva. I kako je prostrana dolina istočno od Jordana pružala obilje paše za stada, mnoga izgubljena ovca je zalutala u provalije i pošumljene bregove, i pastiri su morali brižljivo tragati da bi je našli i vratili u stado. U mnoštvu okupljenom oko Hrista, bilo je pastira i ljudi koji su sav svoj kapital uložili u gajenje ovaca i bavili su se uglavnom stočarstvom. Svi ovi ljudi mogli su pravilno da shvate ilustraciju kojom se Hristos poslužio: “Koji čovjek od vas”, naglasio je On, “imajući sto ovaca i izgubivši jednu od njih, ne ostavi devedeset devet u pustinji i ne ide za izgubljenom dok je ne nađe?”PVU 124.4

Ove duše koje vi prezirete, rekao je Isus, svojina su Božja. One Njemu pripadaju po stvaranju i izbavljenju i u Njegovim očima imaju veliku vrednost. Kao što pastir vodi svoje stado i ne može da miruje ako mu se jedna ovca izgubi, tako isto i Bog, i to u neuporedivo većoj meri, voli svaku izgubljenu dušu. Ljudi mogu da Mu uskrate dužnu ljubav i odanost, mogu odlutati od Njega i izabrati drugog gospodara. Ali oni ipak pripadaju Bogu i On prirodno teži da svoju izgubljenju svojinu ponovo povrati. “Kao što pastir traži stado svoje kad je kod ovaca svojih raspršanih, tako ću tražiti ovce svoje i oteću ih iz svijeh mjesta kuda se raspršaše kad bijaše oblačno i mračno” (Jezek. 34, 12).PVU 125.1

U paraboli pastir polazi da traži jednu jedinu nestalu ovcu, najmanji broj koji se uopšte može uzeti u obzir. Tako isto kad bi postojala samo jedna izgubljena duša, Hristos bi i za tu jednu dušu bio spreman da umre.PVU 125.2

Ovca kad zaluta i odvoji se od svog stada najbespomoćnija je od svih stvorenja. Ako je pastir ne bi potražio, ona sama nikad ne bi znala da se vrati stadu. Tako je i sa dušom koja zaluta i udalji se od Boga. Ona je bespomoćna isto tako kao i izgubljena ovca, i da Hristos u svojoj ljubavi nije došao da svoje izbavi ona nikada ne bi našla put povratka Bogu.PVU 125.3

Pastir koji utvrdi da je jedna od Njegovih ovaca odlutala neće, posmatrajući glavninu svoga stada sigurno zbrinutog u toru, bezbrižno reći: “Imam ih još devedeset i devet, i traganje za tom jednom koja je zalutala stajaće me isuviše napora, neprijatnosti i muke. Ako se vrati natrag otvoriću joj vrata tora i pustiću je da uđe” Ne; naprotiv, čim primeti da mu je nestalo jedne ovce, pravi pastir se zabrine i rastuži. On zabrinuto prebrojava svoje stado po nekoliko puta. Kad se sigurno osvedoči da je jedne ovce zaista nestalo, on ne može da spava. On ostavlja onih devedeset i devet koje su u toru i polazi da traži izgubljenu ovcu. I ukoliko je noć tamnija i burnija a put opasniji, utoliko je veća njegova zabrinutost i usrdnije njegovo traganje. On ulaže krajnje napore da nađe svoju ovcu izgubljenu. O koliko mu je lakše kad u daljini prvi put začuje njeno jedva primetno blejanje, koje deluje kao poziv za pomoć. Sledeći ovaj glas, on se uspinje na strme litice i, rizikujući i sopstveni život, spušta se do samog ruba ponora. Tako on nastavlja traganje, dok mu sve slabije blejanje govori da je njegova ovca skoro već na izdisanju. Na kraju su njegovi napori ipak nagrađeni; izgubljena ovca je pronađena. I sada on je ne osuđuje što mu je zadala toliko muke; ne tera je bičem pred sobom, pa čak ne pokušava ni da je silom vodi kući. U svojoj radosti on uzdrhtalo stvorenje podiže na svoja pleća; ako je ovda izudarana ili ranjena, on je uzima u naručje i pritiska na svoje grudi kao da je želi okrepiti toplinom sopstvenog srca. Zahvalan što nije tražio uzalud, nosi on svoju ovcu natrag u tor.PVU 125.4

Hvala Bogu što nam Isus nije izneo sliku zabrinutog pastira koji se vraća bez ovce. Parabola ne govori o neuspehu već o uspehu i velikoj radosti zbog povratka onog što je bilo izgubljeno. Ovo predstavlja božansku garantiju da nijedna zabludela ovca iz tora Gospodnjega neće biti zanemarena ni ostavljena bez pomoći. Svakog ko želi da bude iskupljen, Hristos će izbaviti iz ponora pokvarenosti i trnja greha.PVU 126.1

Obeshrabrena i duhom klonula dušo, ohrabri es, čak i ako si živela u grehu. Nemoj misliti da ti Bog možda neće oprostiti prestupe i dozvoliti da Mu se približiš. Bog je u Hristu već učinio prvi korak. Dok si ti još bila u pobuni protiv Njega, On je pošao da te traži. Srca prepunog pastirske nežnosti i ljubavi, On je ostavio devedeset i devet i pošao u pustinju da traži onu što se izgubila. Dušu, izudaranu i ranjenu, dušu koja je već na rubu propasti, On uzima u svoje naručje i s božanskom ljubavlju i radošću nosi je u siguran tor.PVU 126.2

Jevreji su učili da grešnik Božju ljubav može očekivati tek pošto se prethodno pokajao. Po njihovom shvatanju pokajanje je predstavljalo delo kojim su ljudi zasluživali milost i odobravanje neba. Upravo to je bila misao koja je fariseje navela da začuđeno i ljutito uzviknu: “Ovaj prima grešnike”.PVU 126.3

Prema njihovim nazorima Hristos ne bi smeo dopustiti nijednom grešniku da Mu priđe dok se prethodno nije pokajao. Međutim, pričom o izgubljenoj ovci Hristos je pružio pouku da spasenje nije ishod čovekovog traženja Boga, već naprotiv Božjeg traženja čoveka. “Ni jednoga nema razumna i ni jednoga koji traži Boga. Svi se ukloniše i zajedno nevaljali postaše” (Rimlj. 3, 11, 12). Mi se ne kajemo zato da bi nas Bog mogao ljubiti, nego nam On ukazuje svoju ljubav da bismo se mi mogli pokajati.PVU 126.4

Kad je zalutala ovca konačno donesena kući, pastirova zahvalnost i sreća našla je izraz u radosnim i melodičnim pesmama. On poziva svoje prijatelje i susede i kaže im: “Radujte se sa mnom, ja nađoh svoju ovcu izgubljenu” Tako se i nebo i zemlja sjedinjuju u izrazima zahvalnosti i radosti i kad se, zahvaljujući brizi našeg Velikog Pastira, pronađe i spase jedna izgubljena duša.PVU 127.1

“Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog griješnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje” Vi fariseji, catdog rekao je Isus, catdog smatrate se miljenicima neba. Vi ste svakako osvedočeni u svoju ličnu pravdu; ali znajte onda da moja misija vama, kao takvima kojima pokajanje nije potrebno, nije ni namenjena. Ove sirote duše, koje osećaju svoje siromaštvo i svoju grešnost, jesu upravo one radi čijeg sam spasenja ja došao. Nebeski anđeli ispoljavaju najdublje interesovanje za te izgubljene duše koje vi prezirete. Vi negodujete i podsmevate se kad jedna od ovih duša dođe k Meni, ali znajte da se anđeli raduju tome i njihove pobedničke pesme odzvanjaju prostranstvima neba.PVU 127.2

Rabini su tvrdili da na nebu biva radost onda kad jedan od onih koji greše protiv Boga bude uništen; ali Isus je učio da je delo uništavanja i zatiranja tuđe našem Bogu. Obnavljanje lika Božjeg u dušama onih koje je On stvorio ispunjava radošću i oduševljenjem celo nebo.PVU 127.3

Kad neki od zabludelih ko je dugo živeo grešnim životom odluči da se vrati Bogu, najčešće nailazi na nepoverenje i kritiku. Uvek se nađu takvi koji sumnjaju u iskrenost njegovog pokajanja i oni obično počinju da pronose glasove: “On je nestabilan; ne verujem da će se održati” Takvi ne vrše delo Božje, nego delo sotone, koji je opadač braće od samog početka. Takvom destruktivnom kritikom neprijatelj nastoji da obeshrabri pokajničku dušu da i dalje ostane bez nade i da je ponovo udalji od Boga. Stoga neka svaki pokajnik uvek ima na umu kakva radost nastaje na nebu zbog povratka onog koji beše izgubljen. Neka svoj mir i spokojstvo nađe u ljubavi Božjoj, ne dopuštajući da ga obeshrabre prezir i nagađanja podozrivih fariseja.PVU 127.4

Rabini su shvatili da se ova Hristova parabola odnosi na carinike i grešnike; ali ona takođe ima i jedno šire značenje. Izgubljenom ovcom Hristos nije prikazao samo pojedinačnog grešnika, nego ceo ovaj svet koji se otpadio od Boga i izopačio usled greha. Ovaj svet je samo sićušni delić beskrajnog svemira kojim upravlja i vlada Bog, pa ipak je ovaj mali padom u greh zalutali svet catdog jedna izgubljena ovca catdog u Njegovim očima dragoceniji dar nego devedeset i devet drugih koji nikad nisu zastranili. Hristos, omiljeni zapovednik u nebeskim dvorovima, spustio se sa svog visokog položaja, napustio svu slavu koju je delio sa Ocem da bi spasao jedan izgubljeni svet. Toga radi On je ostavio bezgrešne svetove na visini, devedeset i devet onih koji su Ga voleli i poštovali, i spustio se na ovu zemlju da bude “ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja” (Is. 53, 5) . Da bi se mogao radovati povratku svoje ovce koja je bila izgubljena, Bog je catdog u Sinu svome catdog dao samog sebe.PVU 128.1

“Vidite kakvu nam je ljubav dao otac, da se djeca Božija nazovemo i budemo” (I Jov. 3, 1). A Hristos kaže: “Kao što si ti mene poslao u svijet, i ja njih poslah u svijet” (Jovan 17, 18), da bi “dovršili nedostatak nevolja Hristovijeh na tijelu svojemu za tijelo njegovo, koje je crkva” (Kol. 24). Svaka duša koju je Hristos iskupio pozvana je da u Njegovo ime radi na spasavanju izgubljenih. Ovo delo je bilo zanemarno u Izrailju. A zar se ono ne zanemaruje još i danas od strane onih koji tvrde da su Hristovi sledbenici?PVU 128.2

Koliko je zabludelih, dragi čitaoče, koje si ti potražio i povratio stadu Božjem? Kad se okrećeš od onih koji ne izgledaju privlačnii koji ne obećavaju mnogo, shvataš li da zapostavljaš duše za kojima Hristos čezne? Možda je njima tvoje saosećanje najpotrebnije baš onda kad se mrzovoljno okrećeš od njih. Na svakom skupu namenjenom bogosluženju nalaze se duše koje čeznu za mirom i spokojstvom. One možda na prvi pogled izgledaju bezbrižne i ravnodušne, što ipak ne mora da znači da su tako neosetljive i nepodložne uticaju Duha Svetoga. Mnoge od njih mogle bi se pridobiti za Hrista.PVU 128.3

Ako izgubljenu ovcu niko ne vrati stadu, ona luta dok ne ugine. Tako i mnoge duše propadaju samo zato što im nije pružena ruka spasonosne pomoći. Ti zabludeli nesrećnici mogu da izgledaju grubi i lakomisleni; međutim, da su im bila pružena preimućstva koja su imali drugi, oni bi imali mnogo plemenitije crte karaktera i više smisla za koristan život. Anđeli duboko sažaljevalju ovako zabludele. Anđeli plaču, dok su ljudske oči suve a srca zatvorena za svako sažaljenje.PVU 129.1

O kakvog li nedostatka u dubokom milosrđu i saosećanju koje bi moglo da gane dušu zabludelog i onoga koji se kuša! O kad bi u nama bilo više Hristovog duha, a manje, mnogo manje, sopstvenog “ja” i sebičnosti!PVU 129.2

Fariseji su Hristovu parabolu shvatili kao ukor njima upućen. Umesto da prihvati njihove kritike upućene na račun Njegovog dela, On im je uputio ubedljiv prekor što zanemaruju carinike i grešnike. On to nije učinio otvoreno da sebi ne bi zatvorio pristup u njihova srca, ali im je svojom ilustracijom predočio upravo ono što je Bog tražio od njih, a što su oni propustili da učine. Da su ti vođi Izrailja bili pravi pastiri, oni bi verno izvršili ovaj pastirski zadatak. Oni bi ispoljili milosrđe i ljubav Hristovu, i ujedinili bi se s Njim u Njegovoj misiji. Svojim odbijanjem da to učine, pokazali su koliko je bilo lažno njihovo hvalisanje da su pobožni. Mnogi od prisutnih odbacili su ovaj Hristov ukor, ali kod nekihh su Njegove reči ipak izazvale svest o sopstvenoj krivici. Na te je, posle Hristovog odlaska na nebo, sišao Sveti Duh i oni su se ujedinili s Njegovim učenicima upravo u delu zacrtanom u paraboli o izgubljenoj ovci.PVU 129.3