Govor

Dar govora predstavlja talenat koji se mora veoma brižljivo negovati, jer od svih darova koje nam je dao Bog, ovaj može biti od najvećeg blagoslova. Rečima možemo svedočiti drugima i ubediti ih, možemo Bogu upućivati svoje molitve i izraze zahvalnosti, a ljudiam govoriti o velikoj ljubavi našeg Iskupitelja. Koliko je stoga važno vežbati veštinu govora da bismo ga što uspešnije mogli iskoristiti na dobro.PVU 237.3

Međutim, čak i obrazovane osobe koje se aktivno posvećuju radu za Hrista posvećuju premalo pažnje negovanju govornih sposobnosti. Mnogi čitaju i govore ili suviše polako ili pak prebrzo, tako da ih je gotovo nemoguće razumeti. Drugi opet imaju težak i nerazgovetan izgovor. Slušaoci nerado slušaju i one koji govore povišenim, oštrim i piskavim tonom. Često se dešava da se Sveto pismo, pesme, izveštaji i razni tekstovi na javnim skupovima čitaju tako loše da ih slušaoci uopšte ne razumeju, a često i tako da se time uništava sila i utisak svega izloženog.PVU 237.4

Ovo je zlo koje se može i mora ispraviti. Biblija nam u pogledu toga daje sasvim određena uputstva. O Levitima koji su narodu u danima Jezdre čitali Svete spise kaže se: “I čitahu knjigu, zakon Božji, razgovjetno, i razlagahu smisao, te se razumijevaše što se čitaše” (Nem. 8, 8).PVU 237.5

Marljivošću i ulaganjem napora svi se mogu osposobiti da čitaju razgovetno i jasno i da govore razumljivo, tečno i na upečatljiv način. Negujući dar govora možemo znatno uvećati svoju delotvornost kao radnici za Hrista.PVU 238.1

Svaki hrišćanin je pozvan da i druge upozna sa neispitivim bogatstvom Hristove milosti i dobrote, i zato mora težiti za što savršenijim izrazima u svom govoru. On Reč Božju mora iznositi na takav način da je slušalac rado sluša. Bog ne želi da oni koji kao ljudska oruđa prenose Njegovu Reč budu neotesani i prosti. Njemu nije po volji da čovek na taj način umanjuje vrednost ili pak da oslabi struju nebeske svetlosti koja preko njega teče na svet.PVU 238.2

Mi treba da gledamo na Isusa catdog najsavršeniji uzor; treba da se molimo za pomoć Svetog Duha i Njegovom snagom bićemo u stanju da svaki svoj organ osposobimo za savršenu i Bogu ugodnu službu.PVU 238.3

Ovo se naročito odnosi na one koji su pozvani da služe u javnim službama. Svaki propovednik i svaki učitelj mora imati na umu da narodu donosi poruku od koje zavise večni interesi. Istina koju oni objavljuju sudiće im na veliki dan konačnog obračuna. Način na koji su oni izlagali božansku poruku biće za neke duše odlučujući; da li će je primiti ili odbaciti. Stoga Reč Božju treba izlagati lagano, razgovetno, svečano, sa svom ozbiljnošću koju zahteva značaj same poruke.PVU 238.4

Pravo obrazovanje i upotreba dara govora dolaze do izražaja u svim granama hrišćanskog delovanja. Ono se ogleda u porodičnom životu i u svakom našem kontaktu s drugima. Moramo se naviknuti da govorimo prijatnim tonom, da upotrebljavamo čiste i prave izraze, blage i ljubazne reči.PVU 238.5

Milozvučne i blage reči padaju na dušu kao rosa i blaga kiša. Sveti spisi kažu o Hristu da je blagodat tekla iz usta Njegovih i da je znao progovoriti u pravo vreme “Zgodnu riječ umornom” (Ps. 45, 2; Is. 50, 4). I nama Gospod nalaže: “Riječ vaša da biva svagda u blagodati” (Pol. 4, 6). “Samo ono što je dobro za napredovanje vjere, da da blagodat onima koji slušaju” (Efes. 4, 29).PVU 238.6

Kad nastojimo da ispravljamo ili na neki način reformišemo druge moramo najbrižljivije birati svoje reči, jer će one predstavljati ili miris života za život, ili miris smrti za smrt. Mnogi se, kad ukoravaju ili savetuju, služe oštrim i zajedljivim izrazima, upotrebljavaju reči koje nisu prikladne da izleče ranjenu dušu. Takvim nepromišljenim izražavanjem draži se duh i u zabludelom se često izazove revolt. Svi oni koji žele da zastupaju i brane načela istine moraju primiti nebesko ulje ljubavi. I reči ukora u svakom slučaju treba izgovarati u ljubavi. Samo tada ćemo svojim rečima popravljati, a ne razdraživati zabludelog. Hristos će nam svojim Svetim Duhom dati snagu i moć. To je Njegovo delo.PVU 239.1

Nijedna reč ne sme biti nepromišljeno izgovorena. Nikakva ružna reč, nikakva neozbiljnost, nikakvo razdražljivo gunđanje, pa čak ni nagoveštaj nečiste pomisli ne sme izaći iz usta Hristovog sledbenika. Apostol Pavle, pišući pod nadahnućem Duha Svetoga kaže: “Nikakva rđava riječ da ne izlazi iz usta vaših” (Efes. 4, 29). Ovde upotrebljeni izraz “rđava riječ” ne odnosi se samo na prostačke i nepristojne reči, već i na svaki izraz koji je u suprotnosti sa svetim načelima i čistom neokaljanom religijom. To isto tako obuhvata i nečiste nagoveštaje i prikrivene aluzije usmerene na zlo. Takve reči, ako im se najodlučnije ne stane na put, mogu dovesti do velikog greha.PVU 239.2

Svaka hrišćanska porodica i svaki hrišćanin kao pojedinac dužni su da se bore protiv upotrebe prostačkih i ružnih reči. Kad se nađemo u društvu takvih koji se upuštaju u besmisleno brbljanje, naša je dužnost da ako je moguće promenimo temu razgovora. Uz pomoć božanske milosti, moramo neupadljivo ubaciti neku reč ili pak nametnuti neku temu koja će razgovor usmeriti u pravilnom i korisnom pravcu.PVU 239.3

Sami roditelji su dužni da kod svoje dece podstiču stvaranje pravilnih navika u govoru.PVU 239.4

Najbolju školu u tom pogledu predstavlja porodični život. Decu od najranijeg detinjstva treba učiti da u svom kontaktu ne samo s roditeljima već i međusobno uvek govore sa dužnim poštovanjem i ljubazno, da iz njihovih usta izlaze samo plemenite, istinite i plemenite reči. I sami roditelji moraju svakodnevno da se uče u školi Hristovoj. Tada će biti u stanju da svojoj deci i poukom i primenom preporuče “Riječ zdravu, nezazornu” (Titu 2, 8). To je jedna od najvećih i najodgovornijih dužnosti koju imaju kao roditelji.PVU 239.5

Kao Hristovi sledbenici, moramo govoriti tako da naše reči pomažu i hrabre druge u hrišćanskom životu. Mnogo više nego što to obično činimo, moramo govoriti o dragocenim poglavljima u našem iskustvu. Treba uvek rado da govorimo o milosti i dobroti našeg Boga, o neograničenoj i dubokoj ljubavi Spasitelja. Naše reči treba da budu izrazi slave i zahvalnosti. Ako su misli i srce puni ljubavi Božje, to će se neizbežno ispoljiti i u našem razgovoru. Neće nam biti teško da i na druge prenesemo ono što prožima naš duhovni život. Velike misli, plemenite težnje, jasne predstave o istini, nesebične namere i čežnje za svetošću i pobožnošću otkriće se u našim rečima i po njima će se videti priroda blaga koje nosimo u svom srcu. Kada se Hristos tako bude otkrivao u našim srcima, onda ćemo imati silu da pridobijemo duše za Njega.PVU 240.1

Dužni smo da o Hristu govorimo onima koji Ga još ne poznaju. Mi treba da radimo kao što je On radio. Ma gde se našao: u sinagogi, na putu, u čamcu malo odmaknutom od obale, na gozbi kod fariseja ili za trpezom carinika, svugde je govorio ljudima o stvarnosti uzvišenijeg života. Pojave u prirodi i događaje svakodnevnog života On je uvek pretvarao u značajne pouke o istini. Srca Njegovih slušalaca bila su privučena k Njemu, jer je lečio njihove bolesnike, tešio ožalošćene, uzimao njihovu decu na svoje ruke i blagosiljao ih. Kad bi On otvorio svoja usta da govori oni bi usmerili svu svoju pažnju na Njega i na reči koje je izgovarao, jer je svaka Njegova reč značila za poneku dušu miris života za život.PVU 240.2

Tako i mi treba da radimo. Ma gde se nalazili moramo iskoristiti priliku da i drugima govorimo o Spasitelju. Ako sledeći Hristov primer činimo drugima dobro, srca ljudi će se otvarati i pred nama kao što su se i pred Njim otvarala. Mi ćemo biti u stanju da im, ne brzopleto i nepovezano, nego sa taktičnošću koja je plod božanske ljubavi govorimo o Onome koji je “Zastavnik između deset tisuća” i “sav je ljubak” (Pjes. 5, 10. 16). Na taj način svoj dar govora možemo upotrebiti za najviše i najplemenitije delo; jer nam je taj dar i poklonjen zato da Hrista prikažemo svetu kao Spasitelja koji oprašta grehe.PVU 240.3