Izgubljeni dinar

Završivši parabolu o izgubljenoj ovci, Hristos je nastavio drugu, rekavši: “Ili koja žena imajući deset dinara, ako izgubi jedan dinar, ne zapali svijeće i ne pomete kuće i ne traži dobro, dok ga ne nađe?”PVU 129.4

Na Istoku, kuće siromašnih ljudi sastojale su se obično od samo jedne prostorije koja je često bila bez ijednog prozora i potpuno mračna. Prostorija se retko čistila, i novac koji bi pao na zemlju brzo je bio prekriven prašinom i smećem. Da bi se tako izgubljen novac pronašao trebalo je čak i u toku dana zapaliti sveću i kuću marljivo pomesti.PVU 129.5

Ženin miraz sastojao se obično iz metalnog novca koji je ona brižljivo čuvala kao najveće blago, da bi ga ostavila u nasledstvo svojim kćerkama. Gubitak jednog od tih novčića smatrala bi žena kao ozbiljnu nesreću. A kad bi taj novac ponovo našla, mnogo bi se radovala pozivajući i svoje drugarice i susede da učestvuju u njenoj radosti.PVU 130.1

“I kad ga nađe”, kaže Hristos, “sazove drugarice i susjede govoreći: radujte se sa mnom ja nađoh dinar izgubljeni. Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božjima za jednoga griješnika koji se kaje”PVU 130.2

Ova parabola slična prethodnoj, opisuje gubitak nečega što se može naći samo marljivim traženjem i što, kad se nađe, pričinjava veliku radost. Međutim, u svakoj od ovih parabola prikazan je drugačiji karakter izgubljenog. Izgubljena ovca zna da je izgubljena. Ona je napustila pastira i svoje stado, i ne može sama da se vrati. To prikazuje one koji shvataju da su se odvojili od Boga i koji se nalaze u magli zabune, uniženosti i žestokih iskušenja. Izgubljeni dinar, naprotiv, prikazuje one koji su izgubljeni u prestupima i grehu, ali nisu svesni svoga stanja. Oni su se otuđili od Boga, ali oni to ne znaju. Njihova duša je u opasnosti, ali oni nisu toga svesni i stoga uopšte nisu zabrinuti. Ovom parabolom Hristos ilustruje pouku da Bog zaista ljubi i sažaljeva čak i one koji su ravnodušni prema Njegovim zahtevima. I njih treba potražiti i vratiti Bogu.PVU 130.3

Ovca se udaljila od stada i zalutala u pustinji ili u planinskim uvalama. Dinar je izgubljen u kući.PVU 130.4

On je tu, na domdzxaCaku ruke, ali ipak se može naći samo marljivim traženjem.PVU 130.5

Ova parabola sadrži pouku za porodicu. U porodici se često veoma ravnodušno gleda na spasenje duša sopstvenih članova. Dešava se da se poneki on njih otuđi od Boga, ali kako se u porodici malo daje na to da li će se izgubiti neko ko im je poveren kao “dar od Boga” (Ps. 127, 3).PVU 130.6

Dinar ostaje srebro i onda kad leži u prašini i smeću. I vlasnik ga traži upravo zbog njegove vrednosti. Tako i svaka pojedina duša, ma koliko da je izopačena i unižena grehom, u Božjim očima još uvek prestavlja dragocenost. Kao što dinar nosi natpis i lik vladara, na čijoj teritoriji je u opticaju, tako i svaki čovek po stvaranju nosi obličje i natpis Božji. Iako su pod uticajem greha uprljani i zamagljeni, tragovi tog natpisa i lika još uvek se vide na svakoj pojedinoj duši. Bog želi da povrati ove duše i da im ponovo utisne svoje obličje pravde i svetosti.PVU 130.7

” Narod je moj stado izgubljeno, pastiri njegovi zavedoše ga, te luta po gorama, ide s brda na humove, zaboravivši stan svoj” (Jer. 50, 6) . “Zađoh kao ovca izgubljena: traži slugu svojega; jer zapovijesti tvojih ne zaboravih” (Psalam 119, 176) .PVU 131.1

Žena u paraboli marljivo traži izgubljeni dinar. Ona pali sveću i čisti kuću. Ona uklanja sve što bi je moglo sprečiti u traženju. Iako je u pitanju samo jedan dinar, ona ne štedi napora ni truda sve dok ga ne pronađe. Tako mora biti i u porodici. Ako se jedan član otuđi od Boga, treba uložiti sva moguća sredstva i napore da se on ponovo vrati. Svi ostali članovi porodice, u takvom slučaju, treba najozbiljnije i najbrižljivije da ispituju sebe i svoje životne navike, da bi videli nisu li možda i oni sami u međusobnim odnosima (ili roditelji u rukovođenju) učinili neku grešku ili propust, što je ovu dušu učinilo još tvrđom u nepokajanju.PVU 131.2

Ako se u porodici nalazi dete koje nije svesno svog pogrešnog stava, roditelji ne smeju da miruju. Zapalite sveću. Istražujte Reč Božju i pri njenoj svetlosti brižljivo ispitajte i pretražite sve što se nalazi u kući, da biste ustanovili zašto je dete krenulo pogrešnim putem. Na roditeljima je da pretraže sopstveno srce i preispitaju svoje navike i običaje. Deca su nasledstvo od Gospoda, i Njemu ćemo morati da položimo račun kako smo postupali s Njegovim vlasništvom.PVU 131.3

Ima očeva i majki koji silnožele da rade u nekom stranom misionskom polju; mnogi su čak i aktivni u hrišćanskom delu izvan svoje porodice, dok su njihovoj rođenoj deci Spasitelj i Njegova ljubav potpuno strani i nepoznati. Pridobijanje njihove dece za Hrista, mnogi roditelji prepuštaju propovednicima, ili učiteljima subotne škole; međutim, oni na taj način zanemaruju svoju prvu Bogom danu dužnost. Vaspitanje i obrazovanje dece u hrišćanskom duhu predstavlja najuzvišeniju službu koju roditelji mogu da posvete Bogu. To je zadatak koji iziskuje mnogo strpljenja, doživotne i istrajne napore. Zanemarivanjem ovog, Bogom poverenog zadatka, pokazujemo se kao neverni pristavi; a za takav propust pred Bogom neće biti nikakvog opravdanja ni izgovora.PVU 131.4

Ipak ni oni koji su bili nemarni u ovom pogledu ne treba da očajavaju. Žena koja je izgubila dinar tražila je dok ga nije našla. Tako i roditelji u ljubavi, veri i molitvi treba da rade za članove svoje porodice, sve dotle dok ne budu mogli radosno izaći pred Boga govoreći: “Evo ja i djeca, koju mi je dao Gospod” (Is. 8, 18).PVU 132.1

To je pravi misionarski rad u porodici; i on koristi onima koji ga verno vrše isto toliko koliko i onima kojima je namenjen. Vernim delovanjem u porodičnom krugu osposobljavamo se za rad sa članovima Božje porodice sa kojima ćemo, ako ostanemo verni i odani Hristu, živeti kroz beskrajna vremena večnosti. Prema našoj braći i sestrama u Hristu mi treba da pokazujemo isto interesovanje kao i prema članovima sopstvene porodice.PVU 132.2

Posredstvom ovoga Bog namerava da nas osposobi za rad i sa drugima. Što više smo zainteresovani za druge, naša ljubav biva sve veća i svugde ćemo naći delo koje smo dužni izvršiti. Velika Božja porodica na ovoj zemlji obuhvata ceo svet i nijedan od njenih članova ne sme biti zanemaren ili napušten.PVU 132.3

Ma gde da se nalazimo, naići ćemo na poneki izgubljeni dinar koji zaista zaslužuje da mu poklonimo pažnju. Da li da ga tražimo? Svaki dan nailazimo na ljude koji nemaju nikakvog interesovanja za religiju. Mi s njima razgovaramo, dolazimo u kontakt s njima, ali da li smo pokazali da smo dovoljno zainteresovani za njihovo duhovno dobro? Da li smo im ikada skrenuli pažnju na Hrista kao na Spasitelja koji oprašta grehe i kojeg treba imati uvek pred očima? Dok nam srce plamti ljubavlju Hristovom, da li smo i njima kad govorili o toj ljubavi? Ako to ne činimo kako ćemo se sa ovim izgubljenim dušama catdog u tom slučaju zauvek izgubljenim catdog sresti pred Bogom?PVU 132.4

Ko bi mogao da proceni vrednost jedne duše? Želite li da to shvatite i procenite catdog pođite u Getsimaniju i stražite s Hristom u onim časovima Njegove teške duševne borbe, kad je znoj Njegov bio kao velike kaplje krvi. Pogledajte Spasitelja podignutog na krst. Čujte Njegov očajnički vapaj: “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio” (Marko 15, 34). Gledajte na Njegovu ranjenu glavu, na probodena rebra, ruke i noge. Imajte na umu da je Hristos rizikovao sve. Radi našeg spasenja, i samo nebo se izložilo opasnosti. I kad se u podnožju krsta setite da bi Hristos žrtvovao svoj život i za samo jednog grešnika, onda ćete tek moći da cenite vrednost jedne duše!PVU 132.5

Ako održavate neprekidnu vezu sa Hristom vi ćete svako ljudsko biće ceniti tako kao što ga On ceni. Osećaćete ljubav prema drugima isto tako kao što osećate da Hristos ljubi vas. Tada ćete biti u stanju da duše za koje je On umro pridobijate, a ne da ih odgonite; da ih privlačite, a ne da ih odbijate. Da Hristos nije podneo lične napore i žrtvu, niko se od nas nikada ne bi vratio Bogu; i mi isto tako možemo spasavati druge samo ličnim zalaganjem za njih. Kad vidite da ljudi odlaze u smrt nećete moći ostati mirni i ravnodušni. Ukoliko je veći njihov greh i dublja njihova beda utoliko usrdniji i nežniji treba da budu vaši napori za njihovo spasavanje. Vi ćete shvatiti potrebe onih koji pate u svojoj duši, koji su grešili protiv Boga i koji su pritisnuti teretom krivice. Srce će vam goreti ljubavlju i samilošću prema njima i pružićete im ruku pomoći. Nosićete ih Hristu na rukama svoje vere i svoje ljubavi. Tada ćete stražiti budno nad njima, hrabreći ih svojom ljubavlju i poverenjem da više ne popuste u svojoj postojanosti.PVU 133.1

A Isus dozvavši ih reče: pustite djecu neka dolaze k meni i ne branite im; jer je takovijeh carstvo Božije. I kažem vam zaista: koji ne primi carstva Božijega kao dijete, neće ući u njega” (Luka 18,16,17).PVU 133.2

Svi nebeski anđeli spremno čekaju da sarađuju s nama u ovom delu. Sve što nebo može dati stoji na raspolaganju onima koji nastoje da spasu izgubljene. Anđeli će nam pomoći da dopremo i do najravnodušnijih i najokorelijih. A kad se jedna duša vrati Bgu raduje se celo nebo, serafimi i heruvimi uzimaju svoje zlatne harfe i pesme zahvalnosti Bogu i Jagnjetu za ljubav i milost ukazanu rodu ljudskom odzvanjaju prostranstvima neba.PVU 133.3