86 - ПОВЕРАВАЊЕ ТАЈНИ
Поузданост доноси душевни мир. — Свакога ко се представља Његовим именом, Христос пита: »Љубиш ли ме?« Ако волиш Исуса, волећеш и душе за које је Он умро. Неко можда неће имати најпривлачнију спољашњост; можда ће имати многе недостатке; али ако је познат по непоколебљивом поштењу, задобиће поверење људи. Љубав према истини, ослонац и поверење које му људи могу поклонити, уклонит ће или надвладати непожељне црте из његовог карактера. Поузданост на твом радном месту и у позиву као и спремност да се одрекнеш себе ради добра других, донеће ти душевни мир и Божју наклоност. (4Т 353, 1879)УКЛ 655.1
Одговор на изиграно поверење. — До суда никада нећете дознати о вредности утицаја љубазног, пажљивог начина поступања према непостојаним, неразборитим, недостојним. Када се суочимо са незахвалношћу и издајом светог поверења, ми устајемо да покажемо своје презрење и оправдан гнев. То очекују они који су криви и на то су спремни. Међутим, љубазно стрпљење изазива код њих изненађење и често покреће у њима боља осећања и буди жељу за племенитијим животом. (У потрази за бољим животом, 495; 1905)УКЛ 655.2
Исус је наша личност од поверења. — Малобројни су они који исправно цене или користе драгоцену предност молитве. Ми треба да приступимо Исусу и изнесемо Му све своје потребе. Њему можемо изнети своје ситне бриге и недоумице, али и крупне тешкоће. Све што се појављује као оно што нас узнемирава или потреса, треба да у молитви изнесемо пред Господа. Кад закључимо да нам је на сваком кораку потребна Христова присутност, сотона ће ретко имати прилику да наметне своја искушења. Његова врло промишљена намера огледа се у покушају да нас држи што даље од нашег Пријатеља који нас највише разуме. Нико осим Исуса не сме постати наша личност од поверења. У пуном поверењу можемо разговарати с Њим о свему што нам је на срцу. (5Т 200.201, 1882)УКЛ 655.3
Питање признавања греха. — Никада не дај људима повода да у тебе гледају као у некога у коме је мудрост. Када ти такви људи приступе у жељи да добију савет, упути их на Онога који чита побуде свачијег срца. У нашем проповедничком послу мора да влада другачији дух. Ниједна особа не сме се понашати као исповедник, нико се не сме издвајати као надмоћан. Наш је задатак да пред људима понизимо себе, а уздигнемо Христа. Спаситељ је после свог васкрсења обећао да ће Његова сила бити са свима онима који пођу у Његово име. Уздижимо ту силу и то Име. Дубоко у свом уму стално треба да имамо Христову молитву да будемо посвећени истином и правдом. (MS 137, 1907; 2SM 170)УКЛ 656.1
Не исповедате грехе људима ако вас у томе не води Свети Дух. — Особама које дођу и траже да се молите за њих објасните следеће мисли: ми смо људи, не можемо читати срца и не знамо тајне вашег живота. Такве тајне познате су само вама и Богу.УКЛ 656.2
Ако се покајете због својих грехова, ако било ко од вас схвати да је у било коме случају поступио супротно светлу које је добио од Бога и занемарио да очува своје тело у части као Божји храм и као Христово власништво понизио га лошим навикама, признајте то Богу. Ако је Свети Дух на посебан начин деловао на вас и навео вас да своје грехе, који имају приватни карактер, поверите човеку, не поверавајте их ниједној другој души. (Our Camp Meetings, стр. 44.45, 1892; CH 373.374)УКЛ 656.3
Нека Бог постане личност од поверења. — Сваки појединац треба да стекне практично искуство у поклањању свог поверења Богу. Нека ниједан човек не постане твоја особа од поверења; отварај срце само Богу; изнеси Њему сваку тајну своје душе. Изнеси Му своје тешкоће, мале и велике, а Он ће ти показати излаз из свега. Само Он зна како да ти пружи најпотребнију помоћ. (GW 418, 1915)УКЛ 656.4
Богу сам казао и Он ми је опростио грех. — Није похвално говорити о својим слабостима и разочарањима. Нека свако каже: »Тешко ми је што падам у искушењу и што су моје молитве тако слабе, што је моја вера, такође, слаба. Немам изговора за свој закржљали верски живот. Настојим да стекнем пунину савршенства карактера у Христу. Грешио сам, али ипак волим Исуса. Посрнуо сам и пао много пута, а Он је испружио своју руку да ме подигне. Изнео сам Му све своје пропусте. Са стидом и жалошћу признао сам да сам Га осрамотио. Погледао сам на крст и рекао: »Све ово је Он поднео због мене. Свети Дух ми је скренуо пажњу на моју незахвалност; на мој грех када сам Христа изложио отвореној срамоти. Онај који није знао за грех, опростио је мој грех. Он ме позива у узвишенији, племенитији живот и сада журим према ономе што је преда мном.« (MS 161, 1897)УКЛ 656.5
Нема вредности у исповедању пред човеком. — Ја се надам да нико неће доћи на помисао да ће исповедањем греха стећи Божју наклоност, или да у исповедању греха људским створењима има неке посебне вредности. Наше искуство мора постати вера која кроз љубав ради и чисти душу. Христова љубав покориће недостатке. Истина, поред тога што у себи носи доказ о свом небеском пореклу, већ открива да благодаћу Божјег Духа доказује и своју делотворност у издизању људске душе. Господ жели да Му свакога дана приступамо са свим својим тешкоћама и признајемо Му своје грехе, а Он ће нам пружити одмор дајући нам да носимо Његов јарам и подносимо Његов терет. Његов Свети Дух својим милостивим утицајем испуниће душу па ће тако свака помисао бити покорена за послушност Христу. (5Т 648, 1889)УКЛ 657.1
Човек се не сме поверавати палом човеку. — За човека није никакво понижење да се поклони пред својим Створитељем и призна Му своје грехе, тражећи опроштење у име заслуга распетог и васкрслог Спаситеља. Племенито је и узвишено признати своје недостатке пред Оним кога си ранио својим преступом и својом бунтовношћу. То те уздиже пред људима и анђелима, јер ко је спреман да се понизи, биће подигнут.УКЛ 657.2
Међутим, онај ко савије колена пред палим човеком и исповедајући се открива тајне мисли и маштања својег срца, срамоти себе лично јер понижава своје људско достојанство и срамоти сва племенита хтења своје душе. ... Управо то понижавајуће исповедање човека другом палом човеку узрок је све већег зла које квари свет и припрема га за коначно уништење. (5Т 638.639, 1889)УКЛ 657.3
Отворено признавање тајних грехова сеје семе зла. — Показано ми је да многа, многа исповедања не би требало изговорити на уши смртних људи, јер из тога произлази нешто што ограничени суд смртних бића не може очекивати. У умовима и срцима оних који увуђају раширеност семена зла, када се и сами нађу под ударом искушења, то семе ниче и доноси род па се и на њима понавља исто искуство. Ставите ли се у улогу оних који су у искушењу, закључићете да ти греси не могу бити тако тешки. Нису ли те грехе учинили они који су се исповедили, људи с дугим хришћанским искуством? На тај начин отворено признавање тајних грехова у цркви постаће као мирис смрти, а не мирис живота. (5Т 645, 1889)УКЛ 657.4
Откривање тајни одваја душу од Бога. — Када се састану разговорљиве сестре, видела сам да је обично присутан сотона јер ту има шта да ради. Он се ту поставља у жељи да распали машту и потпуно искористи прилику. Он зна да све то оговарање, препричавање, откривање тајни и проницање у карактер одваја душу од Бога. То је смрт за духовност и смирен побожни утицај.УКЛ 658.1
Сестра….. својим језиком чини велике грехе. Она својим речима треба да утиче на добро, а ипак често говори насумице. Њене речи понекад додају другачије значење приликама него што оне уистину јесу. Ту понекад има претеривања, а онда и искривљавања чињеница. Ту вероватно не постоји намера за искривљавањем, али она је дуго неговала навику да много прича о бескорисним темама, па је тако стекао навику непажљиве и лакоумне употребе речи да често ни сама не зна шта је причала. То уништава сваки утицај на добро који би могла имати. Време је да се изврши целовита реформа у том погледу. О њеној присутности у друштву није се говорило тако повољно као што би се говорило да се није упуштала у те грешне приче. (2Т 185.186, 1868)УКЛ 658.2
Оптерећивање других људи приватним невољама. — Ми својим невољама понекад пунимо људске уши и о својим мукама причамо онима који нам не могу помоћи, а занемарујемо да све поверимо Исусу, који је кадар да наш тегобни и тужни пут преобратити у стазе радости и мира. (ST 17. март 1887; HC 97)УКЛ 658.3
Чувајте се људи који не познају Бога. — Настављајући своје поуке ученицима, Исус је рекао: »Чувајте се од људи.« Нису смели да поклоне потпуно поверење онима који не познају Бога и изнесу им своје савете; јер би то сотониним представницима донело предност. Човекови изуми често делују насупрот Божјим плановима. Они који зидају Господњи Храм треба да зидају према узору показаном на брду -према божанској слици. Бог се обешчашћује и Јеванђеље издаје када се Његове слуге уздају у савет људи које не води Свети Дух. Световна мудрост је лудост пред Богом. Они који се ослањају на њу, сигурно ће погрешити. (Чежња векова, 354; 1898)УКЛ 658.4
Не издајте тајну или свето поверење. — У свакој нашој установи наступиће криза. Против њих деловаће утицаји који ће долазити и од верних и од неверних. Не сме се појавити издавање тајне или светог поверења да би се окористила или уздигнула властита личност. Ми морамо стално, љубоморном бригом, мотрити на свој живот да на свет не бисмо извршили погрешне утиске. Реците и претворите у дело: »Ја сам хришћанин. Не могу поступати у складу с водећим световним идејама. На првом месту морам волети Бога и свог ближњега као самога себе. Ја не смем ни улазити нити ћутећи одобравати било какав договор који би и на најбљеђи начин ометао моју корисност или слабио мој утицај, или уништавао било чије поверење у Божја оруђа.« (5Т 479, 1889)УКЛ 659.1