Žrtveni prinos

Kada je Adam, po Božjim posebnim uputstvima, prineo žrtvu za greh, bila je to za njega vrlo bolna ceremonija. Njegove ruke su se morale podići da oduzmu život, koji je samo Bog mogao dati, i da prinesu žrtvu za greh. Tada je prvi put imao priliku da se sretne sa smrću. Dok je gledao okrvavljenu žrtvu, koja se trzala u agoniji smrti, trebalo je da u veri gleda unapred na Božjeg Sina, kojega je žrtva simbolički predstavljala, i koji će umreti kao čovekova žrtva.IO 40.1

Ova ceremonijalna žrtva, koju je Bog odredio, trebalo je da Adamu bude stalni podsetnik na njegovu krivicu, ali i na pokajničko priznanje njegovog greha. To delo uzimanja života pružilo je Adamu dublju i savršeniju svest o njegovom prestupu, koji ništa drugo osim smrti Božjeg dragog Sina neće moći okajati. Divio se beskrajnoj dobroti i neuporedivoj ljubavi koja će ponuditi takav otkup da izbavi krivoga. I dok je Adam ubijao nevinu žrtvu, izgledalo mu je da proliva krv Božjega Sina svojom vlastitom rukom. Bio je svestan da ne bi bilo ni smrti životinje ni smrti čoveka da je ostao odan Bogu, da je ostao veran Njegovom svetom zakonu. A ipak, u žrtvenom prinosu, koji je ukazivao na veliku i savršenu žrtvu Božjeg dragog Sina, javljala se iskra nade koja je rasvetljavala mračnu i strašnu budućnost, i oslobađala je njene krajnje beznadežnosti i propasti.IO 40.2

U početku je poglavar svake porodice bio smatran vladarom i sveštenikom svog domaćinstva. Kasnije, kada se ljudski rod umnožio na Zemlji, ljudi koje je Bog postavljao, obavljali su svečano žrtveno bogosluženje umesto naroda. Životinjska krv je u mislima ljudi bila povezivana s krvlju Božjega Sina. Smrt žrtve trebalo je da posvedoči svima da je plata za greh smrt. Delom prinošenja žrtve grešnik je priznavao svoju krivicu i pokazivao svoju veru, gledajući unapred na veliku i savršenu žrtvu Božjega Sina, koju su simbolički predstavljale životinjske žrtve. Bez pomiriteljske službe Božjega Sina ne bi bilo prenošenja blagoslova ili spasenja od Boga na čoveka. Bog je revnovao za čast svoga zakona. Kršenje toga zakona je dovelo do strašnog razdvajanja Boga i čoveka. Adamu u stanju bezazlenosti bio je dozvoljen razgovor, neposredam, slobodan i srećan, s njegovim Stvoriteljem. Posle njegovog prestupa, Bog će održavati vezu s čovekom preko Hrista i svojih anđela.IO 40.3