Isusove oči su pogledom prelazile preko mnoštva koje se okupilo da posmatra Njegovu smrt, pa je u podnožju krsta ugledao Jovana kako podržava Mariju, majku Hristovu. Ona se vratila na poprište strašnih zbivanja, nemajući snage da i dalje ostane daleko od svoga sina. I poslednja Isusova pouka bila je pouka o sinovskoj ljubavi. Pogledao je bolom pogođeno lice svoje majke, a onda Jovana. Rekao je, obraćajući se majci: „Ženo, eto ti sina!” Zatim učeniku: „Eto ti majke!” (Jovan 19,27) Jovan je dobro razumeo Isusove reči, i sveto poverenje koje mu je ukazano. Smesta je odveo Hristovu majku od strašnog prizora na Golgoti. On tog utrenutka, starao se o njoj kao sin svestan svoje dužnosti, i odveo je u svoj dom. Ovaj savršeni primer Hristove sinovske ljubavi blista nepotamnenim sjajem kroz maglu vekova. Iako je trpeo najstrašnije muke, nije zaboravio svoju majku, već se savršeno postarao za njenu budućnost.IO 187.2

Misija Hristovog zemaljskog života bila je sada skoro dovršena. Jezik mu se osušio, pa je rekao: „Žedan sam!” Ljudi su natopili sunđer u sirće i u žuč i ponudili mu da pije, ali kada je okusio, odbio je da pije. I sada se Gospod života i slave nalazio na samrti, kao otkup za ljudski rod. Upravo je svest o grehu, koji je navodio Očev gnev na čovekovog zamenika, učinila da čaša koju je pio postane tako gorka, da prepukne srce Božjega Sina.IO 188.1

Kao na čovekovog Zamenika i Jamca, ljudsko bezakonje je bilo položeno na Hrista; na Njega se gledalo kao na prestupnika da bi mogao da otkupi ljude od prokletstva zakona. Krivica svakog potomka Adamovog iz svih vremena pritiskala je Njegovo srce; a Božji gnev i strašno pokazivanje Njegovog nezadovoljstva zbog bezakonja ispunjavali su dušu Njegovog Sina užasom. Povlačenje božanskog lica od Spasitelja u tom času najvišeg straha probolo je Njegovo srce žalošću koju ljudi nikada neće uspeti da shvate. Svaki udar bola koji je Božji Sin pretrpeo na krstu, svaka kaplja krvi koja je potekla niz Njegovo čelo, Njegove ruke i noge, svaki grč samrtničke borbe koji je potresao Njegovo telo, neizrecivi užas koji je ispunjavao Njegovu dušu kada je Otac sakrio svoje lice od Njega, kao da govore čoveku: samo iz ljubavi prema tebi pristao je Božji Sin da se ta odvratna krivica položi na Njega; zbog tebe je pokvario državu smrti i otvorio vrata Raja i večnog života. Onaj koji je utišao besne talase svojom rečju i hodao po penom pokrivenim vodama, koji je učinio da đavoli zadrhte i da bolest pobegne od Njegovog dodira, koji je mrtve podizao u život i otvarao oči slepima, ponudio je samoga sebe na krstu kao poslednju žrtvu za greh čoveka. On, koji je poneo grehe, izdržao je sudom određenu kaznu za bezakonje i sam postao greh čoveka radi.IO 188.2

Sotona, sa svojim surovim kušanjima, izmučio je srce Isusovo. Greh, tako odvratan Njegovim očima, bio je natovaren na Njega sve dok nije počeo da stenje pod njegovim teretom. Nije nikakvo čudo što je Njegova ljudska priroda zadrhtala u tom strašnom trenutku. Anđeli su zapanjeno posmatrali očajnilčku samrtničku borbu Božjega Sina, toliko mnogo težu od Njegovih telesnih muka tako da ih je jedva i osećao. Nebeske vojske su pokrile svoje lice pred tim strašnim prizorom.IO 188.3

I neživa priroda je izrazila saučešće svom uvređenom Začetniku na samrti. Sunce je odbilo da gleda strašni prizor. Njegovi puni, blistavi zraci osvetljavali su Zemlju u podne, a onda je izgledalo kao da su se iznenada ugasili. Potpuna tama zaogrnula je krst i sve oko njega, kao nekim pogrebnim pokrovom. Tama je trajala puta tri sata. U deveti sat dana strašna tama se podigla od ljudi, ali je i dalje prekrivala Spasitelja svojim mračnim ogrtačem. Besne munje kao da su bile usmerene prema Njemu dok je visio na krstu. A onda „povika Isus velikim glasom, govoreći: Eloi, Eloi, lama sabahtani? - što znači, kada se prevede: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” (Marko 15,34)IO 189.1

Prikovan na krst

Svrši se!