Šezdeset I Peto Poglavlje—Hristovo Krunisanje

Posle toga se Hristos ponovo pojavio pred očima svojih neprijatelja. Visoko iznad grada, na podnožju od uglačanog zlata, nalazio se presto, visok i uzvišen. Na prestolu je sedeo Božji Sin, a oko Njega bili su podanici Njegovog carstva. Moć i veličanstvo Isusa Hrista nijedan jezik ne može izraziti, nijedno pero opisati. Slava večnog Oca obavija Njegovog Sina. Sjaj Njegove prisutnosti ispunjava Božji grad i prostire se i izvan njegovih vrata, preplavljujući celu zemlju svojim sjajem.IO 357.1

Najbliži prestolu su oni koji su nekada revnosno podupirali Sotonino delo, ali koji su, kao grane izvučene oz ognja, sledili svoga Spasitelja s dubokom, posebnom odanošću. Pored njih su oni koji su usavršili svoj hrišćanski karakter usred dvoličnosti i neverstva, koji su poštovali Božji zakon kada ga je hrišćanski svet proglašavao ukinutim i milioni, iz svih vremena, koji su pretrpeli mučeničku smrt za svoju veru. A iza njih je „veliko mnoštvo, koje niko ne može izbrojati, iz svih naroda i plemena i kolena i jezika... pred prestolom i pred Jagnjetom, odeveno u bele haljine, s palmama u svojim rukama.” (Otkrivenje 7,9) Njihovo ratovanje je završeno, pobeda postignuta. Oni su istrčali svoju trku i dobili nagradu. Palmove grane u njihovim rukama su simbol njihove pobede, bela odeća znak neokaljane Hristove pravednosti, koja je sada i njihova.IO 357.2

Otkupljeni pevaju pesmu hvale koja odjekuje i ponovo odjekuje kroz svodove neba: „Spasenje Bogu našemu koji sedi na prestolu i Jagnjetu!” I anđeli i serafimi sjedinjuju svoje glasove u obožavanju. Kao što su otkupljeni videli moć i zloćudnost Sotone, tako su videli, kao nikada do tada, da ih nikakva sila osim Hristove nije mogla učiniti pobednicima. U svem tom blistavom mnoštvu nema nikoga koji bi spasenje pripisao sebi, kao da je pobedio zahvaljujući svojoj snazi i dobroti. Uopšte se nije govorilo o tome šta su učinili ili šta su pretrpeli; već je tema svake pesme, osnovna misao svake himne bila: „Spasenje Bogu našemu... i Jagnjetu!” (Otkrivenje 7,10)IO 357.3

U prisutnosti okupljenih stanovnika zemlje i neba obavlja se konačno krunisanje Božjega Sina. I onda, dobivši vrhovno veličanstvo i silu, Car nad carevima proglašava presudu nad onima koji su se pobunili protiv Njegove vladavine, izriče pravdu nad onima koji su prekršili Njegov zakon i tlačili Njegov narod. Kaže Božji prorok: „I videh veliki beli presto i Onoga koji na njemu seđaše; od čijeg lica pobeže i nebo i zemlja; jer se ne nađe mesta za njih. I videh i mrtve, male i velike, kako stoje pred Bogom; i knjige se otvoriše, i druga se knjiga otvori, koja je knjiga života; i sud primiše mrtvaci prema onome što je zapisano u knjizi, po delima svojim.” (Otkrivenje 20,11.12)IO 358.1

Čim su se otvorile knige izveštaja i čim je Isusovo oko pogledalo bezakonike, oni su postali svesni svakoga greha koji su ikada učinili. Videli su tačno mesto na kojemu je njihova noga 422 skrenula s puta neporočnosti i svetosti, videli su koliko daleko su ih njihova oholost i buntovništvo odveli u kršenju Božjeg zakona. Zavodljiva iskušenja koja su prizivali svojom popustljivošću prema grehu, zloupotrebljeni blagoslovi, talasi milosti koje su odbacivali zbog tvrdovratosti, nepokajanosti svojih srca - sve se to videlo kao da je napisano ognjenim slovima.IO 358.2